“Devojko, nisam ja od juče… Šta misliš, ako se zabavljaš sa kompjuterskim genijem da on neće da upotrebi svoje znanje za lične potrebe?! Prevarila si se, to odmah da ti kažem… Ne možeš TI mene da zajebeš pa da si još dvaput tolika! Sećaš se onda kada sam ti reinstalirao operativni sistem, e tada sam počeo da ti trekujem komp. Dakle, pratim sve šta radiš na njemu već skoro tri meseca… Pratim i ne verujem šta mi radiš. Zar si stvarno mislila da tako možeš sa mnom?! Moja devojka ne može tako da se ponaša… A sećaš se mobilnog koji si od mene dobila za Božić? I taj mobilni je povezan na sistem za praćenje, tako da sam pomno ispratio svaki tvoj SMS, čak i one koje si upućivala NJEMU obraćajući mu se sa “dušice”… I da, baš ti hvala što si moju sestru nazvala vešticom. Ona o tebi i dalje ima lepo mišljenje”, ređao je i ređao moje misli.
Hej, pa to je moje privatno vlasništvo! Osećala sam se kao da mi je neko ušao u mozak i čupao misli i osećanja a zatim ih objavljivao preko bilborda po centru grada. Rečju – u trenutku sam bila ogoljena. Zapitala sam se da li postoji nešto što sam zadržala samo za sebe. Tačno sam znala kako su se u srednjem veku osećale dame niskog morala koje su nasred trga skidali gole a zatim ih linčovali. Ja nisam ništa uradila, samo sam sa dragim osobama podelila svoje misli. Da li je greh reći istinu? Da li ću ikada više smeti da napišem ono što zaista mislim?
“Ja te molim da ubuduće paziš šta radiš, jer ja nisam budala. Zaista ne želim da moja devojka bude takva…”, razočarano je rekao.
“Ti devojku više nemaš. Sam pronađi put do vrata”.
Izvori fotografija: images.politico.com, fhm.com
Prethodne tekstove iz serijala “WTF” možete pogledati ovde.
Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka je i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.
