Dođe muškarac, udari šakom o sto, pljune na pod, počeše jaja i on je – muškarčina. Tako makar veruje većina u ovoj našoj maloj, polno diskriminisanoj Srbiji. Muškarac je glava porodice, on donosi hleb u kuću, cepa drva, pravi decu, pije pivo i razume se u politiku, jer nekada je samo on mogao da glasa, a ne tu neke ženetine. Zanimljivo je da u kontekstu muškarčine, svi zamišljamo muskulaturu koja zna šta hoće, a kada kažemo ženetina, u glavi nam je lajava kokoška iritantna skoro kao zunzara u sobi tri sa tri.
Međutim, nije lako postati muškarčina u jednoj ovakvoj sredini. Ne, nikako. A svi muškarci žele da im se pridoda taj epitet. Trude se, pa s obzirom na nivo izopačenosti njihove slike o maskulinitetu ili zastrane ili tupkaju u mestu. Najteže je shvatiti da se muškost dobija na rođenju, onako nebrušena, totalno sirova, a od kulture, vaspitanja i obrazovanja, ali i mnogih drugih faktora, zavisi koliko će se izbrusiti ili ne.
