Sećam se, pre nekoliko dana je bilo zaista vrelo napolju! Sedela sam i “skapavala” u kacelariji u kojoj se klima tek popravljala pa nije bilo mogućnosti rashlađivanja i jedva čekala da sat otkuca 17h ne bih li izašla iz te “saune”. Doduše, zaboravila sam da je napolju još toplije i lepljivije, ali makar je vazduh svež i… Vazduh je! A ne zagušljiva prostorija sa milion ljudi na maloj površini. I taman kada sam mislila da neću izdržati još tih pola sata, drugarica me je pozvala i obradovala spasonosnim rešenjem: “Heeej, mala”, vrištala je srećno, “šta radiš posle posla? Htela bih da te provozam po gradu u svom novom kabrioletu! Ha, šta kažeš?!” Čuj nju – šta kažem! Iznenadim se (odakle joj sad kabriolet) ali odmah kažem “da” – oduvek sam želela da se vozim u kabrioletu, spuštenih prozora, nekom beskrajnom ulicom dok mi vetar mrsi kosu, a na radiju svira omiljena pesma. Želim taj osećaj slobode i nesputanosti svakog dana, shvatila sam dok sam izlazila iz kancelarije. Daaa, znam, tako kliše, ali to je tako moćan osećaj, saznala sam kasnije kada sam sela u drugaričin metalik-plavi auto.
Vozile smo se tako po gradu i, kada ne bi bila onolika gužva kada oko 17h svi krenu svojim kućama, bilo bi zaista kao u filmu. Doduše, to je bilo samo prvih nekoliko minuta jer smo se vrlo brzo isključile iz gradske gužve i vozikale po periferiji. Pa tu nas makar niko nije gledao čudno što vrištimo (čitaj: pokušavamo da pevamo) iz sveg glasa.
Taj sveži vazduh, taj osećaj slobode, sreće i bezbrižnosti, ta prijatnost letnjeg sunca u kombinaciji sa vetrom u kosi bio mi je tako prijatan da sam poželela da se celog leta tako vozikam ulicama bez cilja. Poželela sam da taj osećaj imam i u svom potkrovlju, taj osećaj slobode i lepršavosti. Da se razumemo, obožavam svoje potkrovlje, uredila sam ga tako da stvarno bude kao iz bajke, moja oaza mira i tišine, moj izmaštani, a tako stvarni svet u koji bežim… Ali činjenica jeste da je potkrovlje često malo i skučeno, a sve te stvari kojima sam oplemenila prostor, istovremeno su ga i zatvorile. Uh, kada bih imala samo još malo slobodnog prostora za uživanje, još malo više svežeg vazduha, još malo više svetlosti… Još samo jedan korak više napolje. Dok sam lebdela “među javom i med snom” u kabrioletu, shvatila sam da mom romantičnom, bajkovitom potkrovlju na vrhu stare zgrade koje ima i fantastičan pogled na panoramu grada, prosto nedostaje terasa! Da, tada bi definitivno sve bilo bolje! No, u istom trenutku sam shvatila još nešto – nije nemoguće da sebi obezbedim to što sam oduvek želela! Jesi li čula za VELUX Cabrio balkon? Ja sam za njega saznala sasvim slučajno, verovala ili ne, iz spota Ed Sheeran-a za pesmu Galway Girl, i eto, on mi je dao rešenje, kako da dobijem šta želim. To je “trik” koji mi je pao na pamet, a koji je mom potkrovlju dao dodatnu dozu bajkovitosti, slobode i prijatnosti, iz dana u dan!
