“I svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni” – Derviš i smrt, Meša Selimović. Izašla sam, zalupila vrata od stana. Jeknula su naterajući da i u meni nešto preplašeno poskoči.
Trebalo je da odem na fakultet. Međutim, rešila sam da odem “Nigde”. To vam je ono mesto gde krenete kada zaobilazite obaveze ili kada biste pobegli iz sopstvene kože.
Trovala sam ulice besmislenim koračanjem, primamio bi me ponekad neki izlog, zastala bih najpre da se divim, zatim da se gadim…
Studirala sam, uporedo i radila. Krvav je novac. Jedna teška kap znoja se slabo plaća. Zaradiš, potrošiš.
Sve ode u prašinu. Mogla sam jedino da mrzim kapitalistički sistem, lažne demokratije… Sve je to gore od bilo koje anarhije il’ diktature, jer je predstavljeno kao najhumaniji sistem koji je unutar sebe jako kvaran. Nigde se danas ne živi. Svuda se preživljava.
Snažno sam poželela da odem iz ove zemlje, da pobegnem od ovih varljivih garanta ljudske slobode. U više navrata mi je palo na pamet da se povučem i živim autarhično. Možda bi to bilo u podnojžu neke planine. Ja i par ovaca i niko više. Znala sam, međutim, da ne bih opstala u samoći. Nedovoljno sam hrabra i zavisna od tih istih ljudi, koje sve manje podnosim da živim, onako, samački.
Od čega sam imala potrebu da bežim? Od toplog stana? Fakulteta? Dečka? Roditelja? Ljudi uopšte?
Ništa od toga. Shvatila sam da svako ko želi da nekud umakne, ustvari želi da pobegne od sebe samog.
Setila sam se kako odavno nisam bila srećna, onako iskreno i zdravo. Uporno sam sebe ubeđivala u sopstvenu sreću. Svakodnevno. Ponekad sam umela sve da porazim optimizmom za koji sam samo znala ja koliko je lažan.
Kao da nisam pripadala ni ovom svetu, ni svemiru. Nisam pronalazila više sebe. Nisam se ni u čemu više prepoznavala. Meni su vladajuće vrednosti bile smešne, meni su ljudi bili previše zli. A ja sam samo htela da se nekako prilagodim da bih lakše razliku između sebe i drugih podnela. Želela sam toliko da budem ti neki “oni”, da manje razmišljam, da volim kao i svi ostali, po nekom propisu, da mrzim što svi mrze…
Da sam kao i drugi ne bi me gonila želja da iskočim iz sopstvene kože. Tražila sam od sebe nemoguće.
Ja i "drugari"
Za mene je smisao života pitati se i kroz to isto ispitivanje dolaziti do suštine i istine. Nisam sebično razmišljala o sebi, već i o svetu uopšte. Verovatno nije slučajno što studiram filozofiju. Jer… Šta je živeti ako pored očiju živimo slepi? Šta je svrha razmišljanja ako bez razmišljanja poverujemo u ono što nam se sviđa? Niko ne voli laž, ni vere, ni socijalna društva. Zašto onda odbijamo sopstvenom glavom da mućnemo i tragamo za istinom? Šta je život ako u njemu jutrom ustanemo da bismo dovršili obaveze, između obaveza žderemo, uveče odemo “u život” (smešno) i sutradan prepričavamo uz kafu koga smo sreli i šta smo radili? Šta je život ako izbegavamo bitne pojmove poput smrti, bolesti, ljubavi, sreće i nesreće? Da li je sve to uopšte i život?
Kako da opstanem među zabavljačima mase, opijumima za narod, kako i da budem potpuno svoja kada te vladajuće sile, kroz razne marketinške trikove, primoravaju da bespotrebno trošiš i živiš u skladu sa svetom svestan svih grešaka tog istog? Ni svoja ni njihova.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
