Iako delimo sudbinu čovečanstva i nosimo isti krst smrtnosti, nije prosta istina da smo pred Bogom svi jednaki. Prosto nije. Svi smo različiti. Ako uprostimo odnos Boga i njegove mnogobrojne dece i sagledamo ga u zemaljskom porodičnom odnosu roditelja i dece, hoćemo li moći da slažemo sebe kako roditelj jednako voli svako svoje dete? Možda ćemo moći, ali to će i dalje biti laž. Ako imamo braću i sestre ili i sami imamo više od jednog deteta, biće nam malo teže da poverujemo u ovu zabludu. Iako roditelji teško priznaju da ne vole svoju decu na isti način, nikada neće priznati da neko svoje dete možda uopšte i ne vole.
Naša deca su različiti ljudi i izazivaju u nama različita osećanja. Ona možda nisu različita u kvalitetu, koliko u intenzitetu. Ne volimo manje dete koje nas više izbezumljuje i na koje se češće ljutimo, ali volimo nežnije ono koje nam ne stvara probleme. Volimo dete koje nas u svemu razočarava, ali ta ljubav je gorka, zato što smo hteli bolje za njega i ne prihvatamo njegove izbore.
Bog nema te probleme. On prihvata sve naše izbore, jer se upravo sam manifestuje kroz sve naše kreacije i destrukcije. U tom konceptu, jednakost pred Bogom potpuno je istinita. Ali jednakost među nama, božijom decom i nosiocima božijeg otelotvorenja, jednostavno ne postoji.
Mnogi ljudi su vrlo glupi. Ograničenih kapaciteta za doživljaj života. Neki vrlo glupi ljudi po nekim merilima vrlo su uspešni, a možda i veoma zadovoljni. Oni ne znaju da su glupi. Njihova glupost se iskazuje u interakcijama sa pametnim ljudima, koji moraju da zaobilaze i prevazilaze gluposti, da bi postigli ciljeve ili prosto, završili dnevni posao.
Mnogi ljudi su vrlo koristoljubivi. Mnogi su veoma ljubomorni i posesivni. Mnogi su vrlo primitivni u izražavanju emocija. Mnogi su tupog duha, iako sa inteligencijom sasvim solidno stoje.
Mnogi glupi ljudi vrlo su koristoljubivi, ljubomorni i posesivni, primitivni i tupog duha, a mnogi pametni nesposobni su za saradnju. Inteligencija ne garantuje zamašne kapacitete, ali pomaže. I glupi i pametni vrlo često su ograničeni, a pametnima teže padaju sopstvena ograničenja.
Neki ljudi su zamorni i dosadni, bez svetla i živosti, drugi su blistavi i zabavni, živahni, uključeni i prisutni. Svi imamo neke zadatke, zbog kojih smo takvi kakvi smo. Nešto moramo da iskusimo. Jer to je ono što nosimo Bogu na istinu. I tvorca samo to i zanima. Šta smo doneli. Šta smo realizovali. Koliko boga smo otelotvorili u svom kratkom zemaljskom putovanju. Da li smo pritom bili glupi ili genijalni, konstruktivni ili destruktivni, zadovoljni ili sasvim nesrećni, to zavisi od toga kako smo se snašli u zadatku, koliko smo sreće imali, koliko smo stvarnosti osvojili, koliko smo prihvatili sebe i svoje putovanje. U tome smo možda i najsličniji među sobom – u sklonosti da veći deo života provedemo nezadovljni i neispunjeni, što je vrlo glupo, naročito ako smo vrlo pametni.
Svest je ono što nas izdvaja od većine i što nas približava Bogu. Što nam omogućava da sagledavamo stvari iz šire perspektive.
Svest je ono što nas zaista razlikuje. A Bog svoju svesnu decu voli malo više. Tako što im postavlja više zahteva i dalje ciljeve.
