Ako iskazujemo brigu i osećamo se zabrinuto, prevarićemo zlo – ono će biti zadovoljno jer nas je pritislo strahom, kao oblikom svog izražavanja. A ako smo ležerni, opušteni, puni radosnog iščekivanja i ubeđeni u dobre ishode, onda izazivamo zlo, skrećemo mu pažnju i čikamo ga da nam zagorča život. Ukoliko je ovo ubeđenje jako u nama, ono će za nas biti istinito i ograničiće ljubav i radost – potisnuće ih navika da brinemo.
Možda osećamo da brigom prinosimo žrtvu na oltar sudbine, ali to je primitivno osećanje koje nas podjarmljuje i zarobljava. Suptotno tome, ljubav oslobađa. Svakako, ljubav stoji na suprotnoj strani od straha, a ne mržnje, kao što smo često pogrešno ubeđeni.
Kad nekog volimo, najbolje što možemo da učinimo u situaciji koja nas zabrinjava, jeste da mu poklonimo poverenje da on može da izađe na kraj sa tom situacijom. Da mu šaljemo svoje osećanje ljubavi i vere u njegove sposobnosti i da ga poverimo zaštiti sila koje upravljaju ljudskim sudbinama. I kad smo nemoćni da bilo šta učinimo, osećanje ljubavi nam daje ravnotežu i sklad i uverenost da je sve dobro, jer je onako kako treba da bude.
