Varaš, znači lažeš, znači kradeš. To ide zajedno. Kad prevariš, lažeš o tome gde si, šta radiš, a prikrivanje je krađa vremena i energije, krađa nečega što inače deliš sa partnerom. Čak i ako se skotrljaš u prevaru, jer ti je stoicizam poklekao pod uticajem alkohola i već sutradan se bolno stidiš i kaješ, ipak si samo prevarant, lažov i lopov. Varala sam, lagala i krala, pa znam.
Zašto sam to radila? Jer mi se moglo. Jer sam htela. I nisam imala nikakvu potrebu da anesteziram svoju savest, da bih prizvala željenu slučajnost i sticaj okolnosti koji pogoduje podleganju, jer najviše na svetu prezirem pijana opravdanja. Slušala sam ih i pokušavala da ih razumem i razumela sam ih, zato ih i prezirem.
Valjanje u krevetu, valjanje u blatu, valjanje u griži savesti i kajanju, valjanje u slabosti nesvesnosti. Ponižavajuće. I za onog ko se valja i za onog sa kim se valja i za onog ko to pokušava da shvati. I bez toga, varanje je odvratno. Varali su me, pa znam. I ne znam što sam uvek morala da znam, verovatno zato što nisu mogli da zagrizu metak savesti, pa su ga ispaljivali priznavanjem. Grozno je osećati bol tog pogotka u srce, dok istovremeno osećaš prezir zbog toga što neko koga voliš nije bio dovoljno hrabar i snažan, ne da ne poklekne i ne prevari, nego da ne dozvoli da te njegova slabost povredi. Stavljali su se na milost mojoj osudi, verovatno računajući da neće biti osuđeni, jer, jbg, znali su sa kim imaju posla. Da nisam imala milost razumevanja i prihvatanja, verovatno ne bih ni bila tako povređena, ne bi mi priznali, ne bih znala. Pitala sam se zašto. Šta su to tražili, što ja nisam mogla da pružim? Ništa naročito, prosto su se prepustili situaciji, iskoristili priliku, jer je neko u tom trenutku bio tu i raspoložen da saučestvuje. Verovali su da imaju prava na to. Nisu računali na grižu savesti, jer nisu bili dovoljno mudri.
