Ustajem i prilazim prozoru. Na horizontu se probijaju prvi sunčevi zraci, imam još par sati do odlaska u palatu. Svejedno, ne mogu da spavam. Vraćam pogled na krevet na kome ona spokojno leži. Ne sluti ništa, a i kako bi. Toliko puta sam je uveravao da ću se boriti za nas, da ću istrajati.
Ipak, ulog je veliki. Kada bi neko od mojih saznao da svako veče ležem, bolje reći živim sa njom, izgnanstvo na Titan bilo bi najmanje zlo koje mi se može dogoditi. Samo zbog svojih ranijih zasluga, izbegao bih najstrožu kaznu. Za nekog drugog, običnog građanina na primer, dezintegracija bi bila neizbežna. Razmišljam o svom naumu. Zakon jasno kaže – ljudi i androidi mogu se mešati samo radi zadovoljenja osnovnih nagona. Bilo kakva emocionalna vezivanja, biće najstrože kažnjavana. Nikad joj nisam rekao da je volim. Sve je krenulo od požude, one noći pre tri meseca, kada sam prvi put otišao do crvene četvrti. Nastavilo se sledeće noći i opet sledeće… Upao sam u zamku strasti, a da nisam ni bio svestan, sve do onog trenutka kada me je pitala da je odvedem sa tog mesta.
“Mogu li ja to?”
“Naravno da možeš, ti si jedan od desetorice. Vi ste kao bogovi.”
“Ali zašto to želiš, ovde ti je dobro…”
“Da, ali tebe volim, želim da budem uvek pored tebe.”
“Kako ti možeš da voliš, pa ti si obična…”
Nisam završio, stavila je ruku na moja usta i prošaputala: “Ne, nisam obična… šta god da si mislio reći. I da, ja ipak znam da volim. Vodi me odavde, voli me.” Odveo sam je i voleo sam je, ali joj nikada to nisam rekao. Mučio sam je svaki put svojom okrutnošću i odbijao da kažem tu jednostavnu istinu od dve reči. Ipak, uvek sam joj obećavao da je neću napustiti. Tada bi se nežno privila uz mene i rekla tužno se osmehujući: “Voliš ti mene, samo nećeš da priznaš.” Nikada joj nisam priznao. Neću ni sada jer ne bih imao snage da uradim ono što se mora uraditi. Ovako će biti lakše… Zar ću, zaista, to učiniti? Prilazim svom stočiću i polako uzimam pištolj iz futrole. Ona ne shvata da ću je izdati i sa čuđenjem me posmatra. Nišanim i zatvarajući oči ispaljujem laserske zrake ka njoj. Oštar miris sprženog ljudskog mesa i krvi govori mi da je sve gotovo. I dobro je da je tako, jer zakon jasno kaže…
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
