Dan zaljubljenih i euforija formalnosti je iza nas, ali sve nas zanima gde odluta zaljubljenost kada je ljubav ne primi u svoj zagrljaj?
Nauka propisuje vek trajanja ljubavi do četiri godine, nakon toga hemija ispari, a ostanu samo fragmenti navike. Radoznalost i sumnja u ovakvu postavku stvari došla je do potrebe da zaviri iza zavese zaljubljenosti, da vidi dokle seže njena opojnost, kada iščezava ili kako se pretvara u magiju zvanu večna ljubav. Teško je razlučiti zaljubljenost od ljubavi. Mudri umovi definišu zaljubljenost kao inspiraciju, jaku motivacionu i dokazivačku silu, a ljubav kao sigurnost, barku koja pluta mirnim morem do savršene peščane plaže sa dve ležaljke, kokosovim drvetom, mirisom mora, talasima koji ljube stene i horizontom predviđenim samo za dvoje. Zaljubljenost je karta koju dobiješ na poznatom peronu za nepoznati pravac. Odvešćete šinama mističnosti, šašavosti, ludosti do stanice gde strpljivo čeka ljubav sa koferima punim poljubaca, nežnih dodira, zagrljaja koji žele da se obaviju oko vrata, kao mekani vuneni šal. Ili će sledeće mesto za silazak biti nedođija, puna ljubomornih demončića koji vape da ščepaju srce i da ga muče mukama, koje neki zovu pratiljama ljubavi, ali varke postoje da bi lakomislenost dobila na ceni.
U nadi da se negde krije odgovor na pitanje koliko zaljubljenost može da traje, večno ili samo tren, dok neka štoperica brzo otkucava sekunde do isteka roka upotrebe, pitala sam prolaznike da mi pomognu, onako usput, nesigurno, da me ne odbiju, ne prekore i ne upitaju: “Šta će ti to?!”
“Bio sam zaljubljen osam godina. Zaljubljenost je hranila nada da će me ona primetiti, da će me primiti u društvo, da ćemo biti zajedno. Zaljubljenost je prestala kad su nas životne okolnosti razvejale. Ipak, nije sve bilo gotovo dok nisam napisao roman u kome je jedna od glavnih niti priča o toj ljubavi…”, odgovor je došao kao poručen od pisca Trifuna, na zlatnom ovalu nade, da bajke postoje tu oko nas, a ne samo u ukoričenim sveskama na policama knjižara.
Par koraka napred, ponovo isto pitanje: “Koliko je trajala Vaša zaljubljenost i da li se pretvorila u ljubav?” Kao dete koje želi da čuje samo ono što mu prija, odgovor je pokosio sva moja bajkovita priviđenja.
“Najviše sam bio zaljubljen godinu i nešto dana, računajući i muvanje i vezu, potkrepljivao je svaki pogled u njene oči, preraslo je u ljubav, ali nije potrajalo. Sad sam opet zaljubljen, već dva meseca, sutra, tj. danas, videćemo ‘oće li prerasti u ljubav. Eto.” Uzdahnula sam i rekla sebi: “Eto, lepo ti sugeriše Rale, nije svaki plamen dovoljno veliki i snažan da zapali čitavu šumu, izgori par stabala i ugasi ga prvi vetrić koji pirne.”
"Samo me zagrli jako", šapnu zaljubljenost ljubavi
Epilog traženja odgovora na ovo pomalo luckasto pitanje je krajnja nepoznanica šablona, rokova, unapred definisanih putanja. Prosto je, ljubav i zaljubljenost nisu jedno te isto, ali rade šta im je volja, bez pitanja i odobrenja našeg razuma. Zaljubljenost u zagrljaju ljubavi može ostati večno, ako se lepo ušuška, malo jače stisne, predostrožnosti radi poljubi u vrat i snene oči, pomiluje po kosi, dok se prsti lagano mrse i bore sa svilenim pramenovima. Elem, i da se svi ovi uslovi ispune, čak i ono “kao malo vode na dlanu”, ljubav ume da zbriše, da raskomada svaki osećaj zaljubljenosti i treptaja u stomaku. Ljubav uvek ostavlja prostora za pokušaj, ali pobedu donosi samo ona, kada odluči da je vreme i mesto po njenoj meri i ukusu.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
