Pokušava on mene da smota poput sarme, u par poteza i napamet naučenim pokretima kojima se inače služi. Konta da nisam sarma i da mora začin više da doda. Ma, kakvi začin više, mora čitave sastojke da izmeni.
Provalio je na šta sam slaba. Pa mi onako sav muževan, narogušen i obavezno nežan započinje recital:
– Ne daj se, Ines. Ne daj se godinama, moja Ines, drukčijim pokretima i navikama. Jer još ti je soba topla, prijatan raspored i rijetki predmeti…
Moj mozak daje prve reakcije. Nije sve mrtvo. Vidim i ja da se smešim. Boga mi, dosad mi nijedan nije dobar deo jedne pesme izrecitovao. Dadoh mu plus, veliki, u obliku osmeha.
On se sav, misli, približio cilju.
Pitam ga, onako usput tek, radi male provere.
– Znaš ko je to pisao?
– Pa, Rade Šerbedžija. Kako ko? Pa, on.
Onaj blaženi osmeh pun oduševljena je odjednom splasnuo. Taj osmeh je bio polni organ u erekciji upravo ugrižen zubima pogrešnog odgovora.
Možda se dečko prešao, ček da ga još jednom pitam.
– Jesi siguran?
– Naravno da jesam.
E, Dediću da si mrtav u grobu bi se prevrnuo. Pomislih i ispričah mu deo vlastite pesme.
Ko prvi do tvog mozga njemu seks
– Je l’ i to Rade pisao?
– Ne, to sam ja pisala.
– Aha. Ti kao pišeš?
– Ne kao.
– A?
– Pišem.
– E, ajde ne kenjaj. Lepo ti ono.
– Šta ti u stvari očekuješ?
– Osobito si mi draga. Mogli bismo da se povolimo.
– Ne bih svršila nikada.
– E, ne lupaj. Ko ti to kaže da nećeš?!
– Dedić. Arsen Dedić.
– Šta s njim?
– On je pisao o prostakuši i plemkinji svojoj. On mi kaže.
– Prvi put čujem. Ajde dođi bliže, batali poeziju.
I ja se u tom trenutku zauvek udaljih.
Neke se suprotnosti ipak ne privlače. Jednostavno ne dozvoljavaju da do bliskosti dođe. Nisam potcenila sagovornika, naprotiv. Niti sam glavu okrenula zbog jednog promašenog odgovora. Dešava se svima. Više sam pobegla zbog toga što je on pokušao da na tren bude nešto što nije, zarad ostvarenja cilja. Prepustila sam ga drugima. Neka koristi vreme sa sebi sličnima, kvalitetnije.
Kada vas razlike čine praznim, okrenite se, idite. Ne ostajte ili ništa i ne počinjite.
Fizička privlačnost lako može da opadne i nestane kada je taj neko na kog ste se ložile progovorio, odreagovao, kada ste videle u stvari da taj neko intelektualno nije vaš tip. Koliko ste se samo puta uverile u to. Ja se, iskreno, onako žargonski rečeno, nikada ne bih ni podohvatala sa nekim ko me intelektualno ne stimuliše, a kamoli vezu da započinjem.
Svako svog intelektualnog para ima, bitno je imati kraj sebe svoju intelektualnu srodnu dušu.
Inače, ovo beše moj, zamalo, moždani orgazam. Zamalo pa možda čovek mog života.
Ne dam se, Ines. Drukčijima od sebe se ne dam. Ne dam im.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
