Kako sam uspela da ubacim pirsing u slivnik lavaboa, kako? Dobro, smiri se, na putu do faksa svratićeš u Sinđel i kupićeš novi, ionako je ovaj što plovi kroz cevi ostao bez cirkona. Sendvičići stoje na stolu, ipak ima nešto lepo u tome kad ne živiš sam. U jednoj ruci telefon i daljinac, u drugoj divan hrskavi sendvič sa biljnim, dimljenim kačkavaljem i paradajzom čeka na gric. Prilazi ustima, izvrće se poput mog psa na travi, i bup – pravo na sveže ispeglanu haljinu. E veselo…
Uskačem u drugu haljinicu, jer je to jednostavnije od petljanja sa dugmićima na pantalonama i kopam vatu po fiokama, aceton i ključevi spakovani, polazak. Dok trčim ka stanici, telefon zvrči poznatu melodiju.
– Dušo, izgubio sam mačku, pusti me u peršun, ne znam gde je mogla da ode.
– Dobro, tata, kako ja mogu da ti pomognem?
– Možeš, a ne znaš da možeš! Spremi mi 400 evra, toliko mačka košta, da Bog da je šlog strefio i kud sam prihvatio da krečim stan u kom je luda mačka.
Vozač autobusa me je sačekao, a baba sa prvog sedišta dovikuje: “Eto, samo zato što je nalickana, stao joj je, mene bi pregazio kao pogačicu ne bi ni trepnuo.” Na sledećoj stanici ušao je drug iz kraja, poznati šmelinjo i gleda me nekako čudno. Znam da sam pre nego što sam izašla, pogledala ka ogledalu i maskara se nije razmazala. Uto mi pokazuje na štipaljku. Šta da se radi, ešarpa je visila na žici prethodno veče.
I tako, vozim se ja i razmišljam kako jedva čekam Sanji da ispričam šta se sinoć desilo. Poslednja stanica. Palim cigaretu dovoljno besna od sinoćnje scene razmaženog derišta, ulećem u zgradu. Njeni su razvedeni, keva joj živi sa frajerom, nikad ga nisam upoznala. Da li je mlad?, pitam se dok mi krv silazi u pete posle četiri sprata. Nalegla na zvono kao da mi je poslednje. Otvara mi čovek. Misliš da sam videla kako je izgledao? Ma jok, ugurala mu ruku u njegovu, zarad superbrze formalnosti.
– Katarina.
I uletim u dnevnu sobu, ne skidam ni patike, očekujući da je Sanja zaglavljena u toaletu, vičem.
– E, poludeću od Mile! Zamisli malog kretena, bili juče na gajbi Veljko i kompanija, a ona se dokopala mog dnevnika, pa brže bolje da se istakne: “Veljko, molim te, pomozi mojoj sestri! Čitam sinoć u njenom dnevniku napisala – dvadesetpetogodišnja devica 21. veka! Zagorela kao kokica u šerpi.” E, kad u zemlju nisam propala. Mogla sam ja maloj da začepim usta, ali sam se toliko izgubila i pocrrr…
Okrenem glavu oko sebe, vidim žuti zid u dnevnoj sobi. Sonja nema žuti zid. Pogledam starinski šifonjer. Sonja ima bele police. Pogledam sebe, sedim za stolom u nečijoj kuhinji sa nogom podignutom na drugo koleno. Podignem glavu, a čovek koji se iz šoka pomerio sa vrata posle moje priče, ulazi u prostoriju i pita me:
– A, dete, ko tebi treba?
– Pa… ja… mislila sam da… Sanja… Trnčićeva 23…
– Nije, sine, ovo je Drinske divizije 1, ta ulica ti je niz blok, pa levo.
– ?!
Zamisli, baš to mi se dogodilo!
Ana Milošević apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obozava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
Marija Stefanović veruje da je naopako rođena i da zato stvari posmatra iz nesvakidašnjeg ugla. Obožava ironiju. Svako jutro počne joj sa osmehom i šoljicom espressa, sve ostalo pa čak i pranje zuba pokušava da radi drugačije nego prethodnog dana. Mrzi rutinu. Voli kontrolu. Student novinarstva. Umetnik je življenja, njeno umetničko delo je njen život. Omiljeni moto- Everything is possible, impossible is anything”.
