Lakše ćemo razmeti i ispravnije protumačiti ponašanje svog kućnog ljubimca, nego ponašanje i motive muškarca. I ako smo sasvim poštene, shvatićemo da je to zato što svoju mačku ne želimo da vaspitamo da se ponaša kao pas, ili obrnuto. Niti ćemo zlatnu ribicu nastojati da svojim uticajem, pritiskom i vaspitanjem pretvorimo u kanarinca.
Jer, kao prvo, zašto nam je toliko potrebno da ih razumemo i zašto se toliko ljutimo što ne uspevamo? Zato što želimo da ih korigujemo. Ako shvatimo zašto nas trenutno ignoriše, možda ćemo pronaći način da ga prevaspitamo i utuvimo mu u glavu i u ophođenje da ne sme da nas zanemaruje. U njegovom distanciranom ponašanju, mi vidimo odbranu od sopstvenog uticaja. I to vidimo sasvim dobro.
Ali zašto ne prestanemo da pokušavamo da im se uvučemo pod kožu i da ih preobratimo u sopstvenu zamisao o tome kako želimo da se muškarac ophodi prema nama? Zašto nismo u stanju da se snađemo i zadovoljimo onim što dobijamo? Zašto uvek želimo više, bolje, kvalitetnije? Zar nas uistinu tako loše tretiraju, da ćemo uvek ostati nezadovoljne ako ih ne uvedemo u rutinu ispunjavanja naših želja i zahteva?
Izgleda da je odgovor na ovo pitanje generalno i poražavajuće potvrdan.
A ako stvari zaista tako loše stoje i mi uporno nasrćemo na njihove bedeme i ništa ne postižemo, nije li mudrije odustati od te borbe? Prestati sa nasrtanjem. Prihvatiti činjenice.
Nismo zadovoljne onim što dobijamo od muškaraca. Ništa ne postižemo naporima da ih promenimo. Ostaćemo nezadovoljne. Da li zaista naše zadovoljstvo u najvećoj meri zavisi od njih? Ili naše zadovoljstvo generalno i poražavajuće zavisi od toga da sve imamo pod kontrolom? Da se stvari odvijaju onako kako smo mi zamislile? A oni? Da li su oni zadovoljni nama? Da li bi se tako ljuto branili ignorisanjem i zidovima, da mi nismo neprestano u ofanzivi?
Kad se žene sastanu, tema su muškarci. Ogovaramo ih, iznosimo primere, upoređujemo svoja loša, ponižavajuća i neuspešna iskustva i iznosimo pretpostavke i zaključke o manjkavosti njihovog karaktera, vaspitanja, genetskog nasleđa i muške pećinske prirode. I ne možemo da se ostavimo analiziranja. Pretpostavki i zaključaka. Koji svi zajedno samo doprinose generalno poražavajućoj ogorčenosti koju osećamo prema muškarcima.
Nećemo ih prevaspitati. Nismo im mame. Uostalom, užasno se nerviramo kad nas oni svojim dečačkim ponašanjem stave u poziciju mame, koja brine o svemu. Hoćemo partnere. Muškarce sposobne za isto ono za šta smo i mi sposobne. Ali oni su druga vrsta, pobogu! Zašto uporno mislimo da će od uličnih pasa postati salonski mačori, samo ako se dovoljno potrudimo? Zar nam nije dosta jalovog truda, od koga niti stičemo partnere, niti ostajemo trudne?
Oni nisu u stanju da nakon noći provedene u bolovima i nesanici iznesu radni dan kao da se ništa nije dogodilo. Da pripreme deci doručak, otprate ih u školu, odu na posao, spreme ručak, pomognu oko domaćih zadataka, ofarbaju se, pregledaju listu sutrašnjih obaveza, imaju seks, promene posteljinu, uključe mašinu i možda se opet ne odmore dovoljno do sutra. Ali nismo ni mi. Samo mislimo da moramo da se žrtvujemo. A sa našom žrtvom, počinje zatvoreni krug nezadovoljstva njegovim učešćem u našem životu. Učimo od muškaraca. Kad nam nije dobro, neka se svi snađu bez nas. Jer niko nije kriv što nama nije dobro, kao što niko nije posebno zaslužan kad jeste.
Ako pokušaje da razumemo i prevaspitamo njih, usmerimo na sebe, ko zna kakva sve čuda mogu da se dogode.
