Sva mudrost nas upućuje na to da ništa nije sigurno i zagarantovano, da je sve dobro može da krene naopako, kao i da sve loše može da se preokrene u svoju suprotnost, da je sve prolazno i da je zakon promene onaj koji vlada našim životima, ma koliko mi pokušavali da pronađemo u njemu rupu kroz koju ćemo se provući. Potreba za sigurnošću i stabilnošću, navodi nas da se vezujemo za odnose koji nas sputavaju, da pristajemo na kompromise koji nas oštećuju, da robujemo materijalnim vrednostima, pronalazeći sigurnost jedino u onome što može da se izmeri, zapiše brojevima (stavi na račun, parkira u garaži)… Zbog potrebe za sigurnošću pristajemo na boravak u svojoj zoni komfora, koja može da bude skučena poput kaveza i koja nam oduzima svaku šansu da živimo slobodnim i ispunjenim životom. Tražeći sigurnost, upadamo u nekoliko tipičnih zamki:
Novac i materijalne vrednosti
Jedna od najčešćih čestih zamki u koje upadamo tražeći osećaj sigurnosti je fokusiranje na materijalne vrednosti. Novac prilično određuje kvalitet našeg života, i kad ga nema dovoljno, to je problem, stres i strah za egzistenciju. Ali, gomilanje novca i traženje sigurnosti u posedovanju materijalnih vrednosti takođe je ukorenjeno u strahu – plašimo se da ćemo jednog dana ostati bez ičega, da ćemo postati siromašni, a to je nešto najstrašnije što možemo da zamislimo. I tako se posvećujemo zarađivanju i sticanju i ne uspevamo da taj novac uložimo u stvarni kvalitet življenja, da obezbedimo sebi više uživanja, više sadržaja koji nas ispunjavaju, više mira i odmora. Sticanje postaje samo sebi cilj, a mi se pretvaramo u nekoga ko stalno brine i stalno je pod stresom u nastojanju da sačuva ono što ima i da stečeno stalno uvećava. Gubimo pojam o tome šta nam je potrebno i čemu novac služi, nerado trošimo na sebe, postajemo šrkti i nepoverljivi prema ljudima – svi hoće da nas iskoriste i da nam uzmu ono što mi stičemo ulažući celog sebe, svo svoje vreme i energiju.
