Ponekad, inteligencija uopšte nije dovoljna, čak doprinosi konfuziji i dezorijentaciji, jer stavljajući snagu uma na prvo mesto, upadamo u zamke koje nas vode u iluziju, umesto u uvid i istinu. Ovo su najčešće zamke uma, u koje svi upadamo, čak i onda kada proširujemo svest i budimo svoje biće, u nastojanju da se oslobodimo iluzija i dopremo do istine i smisla.
Stvaramo zaključke zasnovane na emocijama
Psiholozi barataju pojmom emicionalne racionalizacije, a to je nešto što svi poznajemo – ili barem, svi radimo. Zaključujemo da je nešto tačno i ispravno, zato što se osećamo loše i ne uzimamo u obzir to da naša osećanja možda nisu objektivno merilo, da nas opterećuju pogrešna uverenja i predrasude. Identifikujući se sa osećanjima, donosimo naizgled logične i razumne zaključke, koji su zapravo samo racionalizacija naših emocija – nisu validni kao zaključci, niti nam omogućavaju da bolje razumemo svoja osećanja. Na taj način ograđujemo sebe unutar sebe i umesto da osećanja koristimo kao instrument orijentacije u odnosu na sebe, koristimo ih kao smernice za svoje ponašanje u odnosu na svet oko sebe. Kao kad u ljutnji zaključite da su svi zlonamerni i da ne treba ni u koga da imate poverenja, ili u nesigurnosti odustanete od slanja svog rada na neki konkurs, jer ste ubeđeni da ništa ne vredi i da sigurno neće proći. Kada uhvatite sebe u procesu emocionalne racionalizacije, pokušajte da postavite sebi pitanja kao što su “da li neke činjenice potvrđuju moje rasuđivanje, ili se vodim samo emocijama” ili “da li su moja osećanja ograničena i obojena predrasudama i pogrešnim uverenjima”.
Prebacivanje krivice
To je često prva reakcija kada smo u nečemu osujećeni, kada se osećamo frustrirano i teskobno – naljutimo se i neko drugi nam je kriv, jer je nešto uradio što nas je sabotiralo, ili nije uradio nešto što bi nas podržalo. Kao kad u žurbi zaboravimo nešto bitno da ponesemo sa sobom (ključeve, novčanik, dokumenta), a kad otkrijemo šta smo zaboravili, krivimo nekog drugog, jer nas je požurivao, nervirao nas dok smo se spremali i nismo mogli da se fokusiramo. To je možda tačna rekonstrukcija situacije u kojoj smo nešto zaboravili u žurbi, ali zaista niko nije odgovoran za naše reakcije u stresnoj situaciji. Za svoja osećanja i stanja sami smo odgovorni. Sklonost da druge okrivljujemo zbog svojih propusta i grešaka, jeste prebacivanje, odnosno, nepreuzimanje odgovornosti za sebe.
