Da, svi smo mi pre svega (a i posle svega) i uzimajući sve u obzir – ljudska bića. Duša nema pol, humanost je bespolna, ljubav svi osećamo, prema osobama oba pola, prema deci, životinjama i prirodi. Na nivou bića, deo smo kosmosa, povezani smo u mrežu života, pojavnog i nepojavnog, materijalnog i duhovnog – ako hoćete, svi smo Božija deca. Ali. Veći deo vremena se veoma identifikujemo sa svojim polnim odlikama, preuzimamo uloge koje nam je priroda namenila i čak se i ne sećamo da smo bića, povezana u jedinstvu svemira. Optužujemo jedni druge za zlonamernost, bezosećajnost, sebičnost, nerazumevanje, slabost, nesposobnost i upućujemo te kritike na mušku i žensku adresu. Oni su ovakvi, mi nismo. A kad oni kažu da smo mi onakve, onda su oni još onakviji, jer nas ne razumeju. U suštini, mnogo dramimo oko tih polnih razlika, jer u njih uplićemo niti emocija, strasti, žudnje, bola i očekivanja, koje nas povezuju u ljubavi i romantici. Suviše očekujemo od ljubavi i romantike i stalno nam se čini da nedovoljno dobijamo, a da suviše dajemo. I nerazumevanje će trajati, dokle god jedni drugima ne ponudimo potpuno razumevanje i prihvatanje, potpunu ljubav, potpunu povezanost na nivou bića. To razumevanje uključuje poznavanje i poštovanje razlika. Jer, razlikujemo se. Zato što nam je dat rod i pol, dato nam je i da se spajamo na nivou roda i pola i moramo nekako da se snađemo sa tim darom. Najbolje tako što ćemo biti zahvalni. Nauka je ustanovila neke evolutivne razlike, koje ne treba da gubimo iz vida, zarad razumevanja.
