Naša tela su hramovi, a naša srca oltari. Duša je molitva, a ljubav sveta liturgija. Da li verujete? Ili ste izgubili veru?
Ili odlazite u hramove koji se nalaze izvan vas i verujete u nekog van sebe? Nekog ko će spasiti vašu dušu, ali tek posle života?
Od čega da je spase? Šta je spas duše? Šta će molitvi spas?
Odgovore potražite u sledećim pitanjima:
Da li živite ili umirete?
Vatra našeg srca razgoreva se i plamti od onoga što nas oživljava i za šta izgaramo. Da li živimo ono što nas oživljava, ili ono što nas ubija? Koliko toga u sebi smo pustili da izgladni, koliko toga smo žrtvovali, koliko brutalno ubili? Imamo iskustva sa tolikim smrtima u sebi, a i dalje se plašimo smrti? Čega se plašimo? Bola? Nestajanja?
Bol znači da osećamo, da smo živi. Da doživljavamo. Bol je blagoslov sile života. Nestajanje znači da će se sadašnjost kakvu poznajemo okončati. Promenićemo formu, svest i prisustvo. Plašimo se da ćemo izgubiti ono što jesmo, dok bi trebalo da se plašimo da nikad nećemo otkriti šta sve jesmo i šta sve možemo i treba da budemo.
Plašimo se smrti, dok bi trebalo da se plašimo umrtvljenosti – neživljenja i nedoživljavanja.
Da li poznajete hrabrost?
To nije kad ste neustrašivi i kao budala jurcate glavom u zidove. Nego kad umirete od straha, srce vam je u petama, kolena pihtije, zubi cvokoću, a kamenje se kotrlja u stomaku. A ipak jurcate glavom u zid kao budala. Jer neki zidovi se samo glavama ruše.
Za svesni budalizam treba mnogo hrabrosti.
Obično smo budale kad imamo neobična razmišljanja i akcije, ne povinujemo se pravilima normalnog života, nego stvaramo normalno za sebe. Ključna reč je stvaramo.
Nema autentične tvorevine bez hraborsti i budalastosti, uprkos strahu.
Šta biste uradili sada, da znate da ćete sutra umreti?
To je vrlo otrežnjujuće pitanje. Kad se zaglavimo u nečemu što nam oduzima energiju, čini nas nesrećnim, frustriranim i nezadovoljnim, treba sebi da ga postavimo.
Jer, da li bismo ostali na tom poslu, u toj vezi, u toj situaciji, kad bismo znali da nam vreme ističe?
A ono stalno ističe. Samo mi zaboravljamo. I zaglavljujemo se.
Kao da svaki dan sadašnjosti nije poslednji dan sadašnjosti.
Sada je sve što imamo. Dužni smo da održavamo i potpirujemo vatru svog srca, da živimo svoju sadašnjost kao da sutra ne postoji, da na kraju svakog dana budemo zadovoljni sobom.
Da se molimo u svom hramu i da verujemo u sebe, kao u Boga.
Izvor fotografija: pinterest.com
