– Ne valja ti uvod, suviše je kliše!
– Zašto?
– Pa liči na ostale, suviše je “Keri Bredšo”, ti to znaš malo više “henkmudijevski”.
– Aham, dobro onda…
I dok se dva dobro poznata pola “veoma ozbiljno” rvu oko pitanja ravnopravnosti (to je ono kad se dečaci posprdno pitaju zašto devojčice već nisu postale lučki radnici ako je ravnopravnost prava stvar) savremena produkcija TV show programa daje nam dobro bojno polje.
Bilo da se reprizira na nekom od kanala ili da je u pitanju premijera nekog od delova filma nastalog po istoimenoj seriji “Seks i grad” bude propraćen ovako ili slično: gomila Facebook profila postane zatrpana fotografijama Sare Džesike Parker u najluđim mogućim odevnim kombinacijama od kojih zastaje dah a prosečan posmatrač ne može da sagleda zapravo sve te krpe obmotane oko nje. Bude tu i statusnih uzdaha na replike gospodina Zverke te se povede i poneka polemika ko je kome šta, kad i kako (sve u raskošu i ludilu urbanoga Menhetna) a bogami osim polemika i na delu bude sjajna ženska solidarnost krajnje urbanoga tipa… A onda oluja: oglasi se neki muški primerak pa se podsmehne fabuli ili ne daj bože idejama slobodoumnih junakinja (za koje se uzgred budi rečeno ispostavi da su sve do jedne nepopravljive udavače te da je ta osobina možda jedna od retkih koja ne poznaje granice, kulture i kontinentinenata). Neki drugi pametnjaković se nadoveže kako su sve četiri ružne kao kerovi pa bude zatrpan uvredama na račun svog neizgrađenog dinarskog ukusa. I tako to ume da tera baš poprilično. Što mu dođe najgore od svega je da opet ti isti muškarci uzimaju prevlast jer uspevaju da ponize pripadnice lepšeg pola, odnosno da omalovaže njihov manifest postmodernog feminizma i slobodoumnog delovanja.
Svako je od nas pomalo Henk! Pa čekaj, a šta ćemo sa: svaka je od nas pomalo Keri Bredšo?
E sad se vraćamo na kliše od uvoda. Nepisano pravilo društvenih histerija kaže (pitajte bilo kog antropologa) : jedna histerija povlači drugu.
Odjednom fejzbuk ali i novinske stranice zatrpaše fotografije Dejvida Duhovnija nekadašnjeg mističnog detektiva Foksa Moldera a danas ocvalog švalera Henka Mudija. Jedan za drugim momci koji su se uredno podsmevali fenomenu “Seks i grada” svoje profilne fotografije zamenili su fotografijama glavnog karaktera “Kalifornikacije” (i to kakvim, Henk kome se pružaju crvene jabuke valjda simbolička priča o Evinom grehu, pa Henk pogleda uperenog u daljinu sa izrazom lica čoveka koji je spoznao suštinom života i sve tako… ). Statusi su postali mudrosti prekaljenog njujorškog vuka koji i premda voli samo jednu, seksualno opšti sa svakom osobom ženskog pola koja se pojavi makar i u sceni od trideset sekundi. Svi oni balkanski bogovi seksa koji odlaze na sastanke jednom godišnje, u životu su imali dve i po osrednje veze i tri seksa, odjednom sebe prepoznaju u liku ovog plejboja koji čak ni ne mora da se potrudi da zavodi već one same padaju na njegov “šatro nezainteresovani” pogled (na svet). Ideja vodilja: svako je od nas pomalo Henk!
Šta ideja vodilja? Svako je od nas pomalo Henk! Pa čekaj, a šta ćemo sa: svaka je od nas pomalo Keri Bredšo?
– Ne razumeš, ja se ložim na Tamaru pet godina a bio sam pored nje sa Jelenom iz kraja na jedno veče i sad ona neće da me pogleda već dva meseca. Čoveče ja sam kao onaj car iz “Kalifornikacije”, tačno tako. Gledam seriju i nije mi dobro, sve isto…
– Pa šta ti nije jasno? Sa Markom sam mesec dana, a on nije hteo da me vodi na slavu kod svoje tetke u Konatice i ne dozvoljava mi da ostavim četkicu za zube i fen za kosu kod njega u kupatilu. Pa šta ako živi sa matorcima u trideset i pet kvadrata? Nije to u pitanju, čovek prosto ima problem sa vezivanjem. To ti je kao Keri i Zverka, razumeš.
I tako… istina je svi smo mi po malo Henk i Keri, za to vreme serije postižu vrtoglavu gledanost, producenti kupuju sebi skromne gotske dvorce u Jorkširu i privatna ostrva u Karipskom zalivu.
A sa druge strane ako znamo da se glavobolja može umanjiti jedenjem višanja i da je Tihi okean slaniji od Atlanskog, ostaje nam samo da se pomirimo sa činjenicom da je šargarepa pre sedamnaestog veka bila ljubičaste boje.
Aleksandra Mićić je veseli mrgud koji gluposti vazda teži, a ponekad i nešto mudro stvori.
