Efikasno ću donositi važne odluke – ludeću od analiziranja i upoređivanja opcija, od najgorih scenarija koji mi padaju na pamet i na kraju ću verovatno doneti pogrešnu odluku (ili ću biti ubeđena da je pogrešna); čekaću do poslednjeg momenta i na kraju ću samo preseći; puštaću da situacije i ljudi odluče umesto mene, a ja ću samo da odradim ono što moram i što ne mogu da izbegnem; impulsivno ću odlučivati u sekundi, da ne bih morala da prolazim kroz agoniju promišljanja, jer kad počnem da razmišljam, nema ništa od odlučivanja…
Kajaću se zbog loših odluka koje sam donela u prošlosti i čije posledice i dalje proživljavam. Kinjiću sebe beskonačnim “šta da sam tada”, “a lepo sam mogla…i bogdamevidi”, “da mi je neko rekao…u stvari, upozoravali su me, ali nisam im verovala”, “trebalo je da slušam sebe, a ja budala prihvatam mudar savet”, “a samo sam htela da svi budu zadovoljni” i sve u tom stilu.
Stalno ću odlučivati da se rasteretim, da postavim prioritete, da pronađem slobodno vreme za sebe, da kažem NE stvarima i ljudima koji me smaraju, iscrpljuju, troše, oduzimaju mi energiju, nerviraju me i zahtevaju previše mog dragocenog vremena i pošto neću uspeti u tome, svi će mi biti krivi što ne mogu da sprovedem svoje odluke, biću ljuta i nervozna i istresaću se nad onima što mi ništa nisu ni krivi ni dužni, jer su mi pod rukom.
Eto, tako nekako. Mislim, ako donesemo realne novogodišnje odluke, u skladu sa sobom, svojom rutinom, obrascima, karakterom, na kraju sledeće godine ćemo moći da čekiramo jednu u potpunosti ostvarenu listu novogodišnjih odluka. Bar jednom u životu.
Izvor fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
