U kolektivnom ljudskom iskustvu postoji strah od ogledala i ima mnogo religijskih, ezoteričkih i bajkovitih priča o bežanju od sebe, strahu da se spoznaju sopstveni strahovi. U životu, stalno srećemo ta ogledala, na dnevnom nivou. To su osobe koje nas uznemiravaju, uglavnom na negativan način, izazivaju nam nervozu, ljutnju, neprijatnost. Međutim, ponekad srećemo i one koji vide unutar nas, kao da imaju ultrazvučni pogled – čitaju nas i vide u nama baš ono što mi ne želimo da vidimo, od čega se krijemo, branimo i bežimo.
Samospoznaja je glavni zadatak svakog pojedinca, ali koliko ljudi to zaista praktikuje? Da li ste među onima koji postaju svesni svoje nesvesti i univerzalnog zahteva koji je na ljudima – da se osveste i probude, ili spadate u one koji će pred ovakvim ogledalom ustuknuti u strahu i pobeći vrišteći?
Jeziva je pomisao da neko o vama zna više nego vi sami i ko će vam u dve rečenice reći ko ste, kakvi ste i šta treba da radite. Radeći na sebi, ljudi ulažu godinama silnu energiju da dođu do tih odgovora, jer se bore sa silnim preprekama – u sebi. Jer, šta ako otkrijete ko ste i šta treba da radite, a onda ispadne da niste dorasli tom zadatku? Da morate ozbiljno da se posvetite i uložite sebe, tamo gde ste se do sada samo igrali i čačkali po površini? Da morate da prihvatite mnogo veću odgovornost od one koju već nosite? A to se redovno dešava kada zaista spoznate sebe i podignete svoj nivo svesti na višu frekvenciju.
U ljude je ugrađena neugasiva želja za nečim višim – čak i ako tinja slabašno, tek komadić žara u našim dušama, u stanju je da se rasplamsa u vatru uvida i saznanja. Tragamo za svrhom i smislom života, ali kad se približimo tim spoznajama, vatra počinje da peče i deluje zastrašujuće. Dešavaju se situacije koje nam skreću pažnju, odjednom imamo nešto važnije da radimo, kreira na se neka drama, kojom apsolutno moramo da se bavimo neodložno – i udaljava nas od ogledala.
