Međutim, kada si u poziciji da prihvataš utehu, ne možeš da budeš ni posebno otvorena, ni posebno oprezna. Možeš samo da dopustiš nekome da pokuša da ti se približi, da mu pružiš šansu da ti pruži razloge da ti postane drag i da ostaneš sa njim.
Ne planiraš ništa, samo se predaješ, onoliko koliko si u stanju tako povređena, malodušna, sa pola srca. Napola utrnula, toneš u nečije naručje i čekaš da vidiš da li ćeš reagovati. Ne trudiš se ni malo, ali utoliko si prepuštenija. Ono što se dešava kad u tom stanju emocija i svesti nekoga primenjuješ kao lek, jeste da taj lek iznenađujuće dobro deluje.
Prvo zato što ne bi ni mogla da se prepustiš nekome ko nije nešto izazvao i probudio u tebi, iako toga možda nisi potpuno svesna, a drugo, zato što je to što te neko želi, što uživa u tebi i stalo mu je da ti bude lepo sa njim, zaista isceljujuće.
