Svi zaljubljeni imaju isti doživljaj – misle da su sreli ljubav svog života, svoju srodnu dušu i da im se dešava nešto jedinstveno, što nikad niko pre njih nije doživeo. I strašno se vređaju, ili vas prosto preziru i posmatraju kao neznalicu, neprijatelja, ili nekog ko je ljubomoran na njihovu sreću, ako im to kažete. Zato se zaljubljenima samo kaže “uživaj, to je nešto najlepše na svetu” i oni se sa tim slože, ne razmišljajući šta leži ispod površine ove blagonaklone želje. A ispod leži iskustvo svih onih koji su doživeli to isto i shvatili da je iluzorno očekivati od zaljubljenosti da potraje, od sebe da ostaneš zaljubljen, od osobe u koju si zaljubljen da ostane osoba u koju si se zaljubio…
Hemija izaziva zaljubljenost, ili zaljubljenost pokreće tu hemiju, puni smo energije i nastojimo da svu tu energiju utrošimo sa voljenom osobom. Ne možemo da je ne dodirujemo i ne ljubimo, stalno želimo da vodimo ljubav, osećamo fizičku i emotivnu bol kad smo odvojeni. Nešto ogromno od nas zahteva da se spojimo, sjedinimo, prožmemo, apsorbujemo, a naš odgovor je stalna potreba za fizičkom blizinom i intimnošću. Žudnju i strast koju osećamo, lako ćemo pomešati sa ljubavlju, jer verujemo da je ljubav baš tako intenzivna, ogromna i nezaustavljiva, ona koja ruši sve prepreke i spaja one kojima je suđeno da se spoje. Ona koja sve pobeđuje i kojoj samo treba da se prepustimo.
