A u stvari smo sve to samo mi sami – hemija naših mozgova, naša tela, naša osećanja. Naš ego i naša sitničavost, sebičnost i kukavičluk, kad se pojave prepreke i kad hemija više ne radi, nego treba stvarno da upotrebimo srce i dušu – hrabrost i snagu – da donesemo teške odluke. Nekad je najteže odlučiti da ne odustanemo, da ne pobegnemo, da se ne predamo razočaranju, da se ne naljutimo na ljubav zato što nije ono što očekujemo i ne radi ono što smo bili ubeđeni da ljubav treba i može da radi. Ponekad je najteže da shvatimo da je vreme drogiranja zaljubljenošću prošlo, da je nastupila realnost i da ništa neće ići samo od sebe i da ta ljubav, ogromno veća od nas, neće za nas prstom mrdnuti, ako se mi sami ne bacimo u vatru i led da je oživimo, sačuvamo, produbimo i produžimo.
Ali mi najčešće ne odlučujemo da radimo ono što je najteže, nego se uvredimo i odbacimo ljubav, jer tako rade osobe koje drže do sebe – ne dozvoljavaju da ih nešto kinji, stresira i pritiska – proglasimo da to uopšte nije ljubav, da smo pogrešili i razočarali se i napustimo poprište ljubavi, jer u toj borbi se ozbiljno strada. Kad hemija prestane da nas vozi, mi se lepo iskrcamo, malo odbolujemo i tražimo sledeću ludu vožnju, koja će nas ubediti da smo imali pravo i da možemo bolje. Ponekad ne odlučimo ništa i ostanemo zaglavljeni i nesrećni, ne znajući zašto ljubav nešto ne preduzima da nam postane bolje, ne dopuštajući sebi da saznamo i shvatimo da ona to ne čini, jer to nije njen posao, nego naš.
