Sećam se da sam kao mala mnogo puta čula odrasle kako postavljaju pitanje “ko su mu roditelji?”, a sećam se i kako su mene često ispitivali čime se moji roditelji bave. Nikad mi nije bilo jasno zašto to rade i kakve to veze ima. Vrlo dugo je to za mene bila totalna enigma – u srednjoj školi, kad sam bila (vrlo) buntovna tinejdžerka, mislila sam da je to čista malograđanština. Etiketiranje deteta na osnovu društvenog statusa njegovih roditelja! Fuj! Kako seljački! Ali pošto sam bila pametna cura, sklona posmatranju i analiziranju, iako sam imala zadrte socijalističke bratstvojedinstvene stavove, primetila sam da oni sa kojima se najbolje razumem i najviše družim potiču iz, pa, zanimljivih porodica.
Njihovi roditelji su uglavnom bili razvedeni (moji nisu, ali ja sam se osećala kao dete iz rasturene porodice) i bavili su se nekim poslovima iz oblasti kulture. Oni su, kao i ja, često išli u pozorište još dok su bili sasvim mali (vodile su ih majke, kao i mene), voleli su da čitaju i police u njihovim kućama su bile pune knjiga (kao i kod mene) i jedni drugima smo preporučivali knjige iz biblioteke – prosto smo se utrkivali u otkrićima, a period latinoameričkih pisaca je intenzivno pratio naše tinejdžersko doba. Upijali smo istu muziku i stalno smo bili željni intelektualnih sadržaja i to je bilo potpuno normalno. Bili smo mnogo kul, i grabili smo kul kulturu, vođeni unutrašnjim imperativom, onim osećajem, koji sa vremenom postaje sve istančaniji, precizniji i snažniji o tome šta je vredno a šta je treš, šta je umetnost, a šta kič, šta je urbano ili seljački, šta snobovski ili otmeno. A kul je bilo ono što je eksperimentisalo na granicama kiča i snobovštine, sa nedvosmislenom umetničkom intervencijom i zaštićeno elastičnim štitovima sarkazma, crnog humora i hardcore pristupa, nikada nije ni prilazilo seljaštvu. To smo tražili u književnosti, filmu, muzici – a to smo tražili i u ljubavnim osećanjima, grozeći se patetike i sentimentalnosti i zazirući od romantike, nesigurni šta o njoj da mislimo, pošto je način na koji je predstavljana bio užasno seljački, i bili smo sigurni da romantika uopšte nije kul, ali smo čeznuli za njom, osećajući da tu ima nečeg dubljeg i kompleksnijeg, do čega nismo mogli da dosegnemo svojim buntovničkim mozgovima i neiskusnim srcima.
Nismo slavili slave, ni išli u crkve, ali tu ne mogu da budem sigurna – u mojoj porodici, keva je bila komunista, a otac je uvek bio siguran da je to pokvarena politika, kao i svaka druga, uostalom, što ne znači da se priklanjao crkvenoj pokvarenosti. Moja majka je otkrila Boga u srednjim godinama, moj otac je oduvek bio duboko religiozan, ali na onaj instiktivan, iskonski način, a ne kao “dobar hrišćanin”. I ja nisam bila krštena kao dete, a kasnije sam saznavala da nekako svi oko mene jesu kršteni i da su se za to uglavnom postarale babe, krišom od roditelja. Niko nije bio nametljivo religiozan u bivšoj Jugoslaviji, jer su društvene tendencije bile sekularne, a religiozna opredeljenja su bila privatna stvar. Oni koji su išli u crkvu, religiozne obrede su obavljali tamo (i u svoja četiri zida) i nikada nikog nisam videla da se prekrsti nasred ulice, zato što je čuo crkvena zvona.
