Zašto je bitno da znaš ko su roditelji drugova tvoje dece

I danas sam ubeđena da je to seljački – jer je nametljivo. Ja ne idem ulicom pevajući Ommm i ne namastiram naokolo, nego to radim u svojoj sobi. Vidite, odrastanje u čudno neuravnoteženoj porodici i druženje sa drugom decom iz slično čudno neuravnoteženih porodica, koje su na ovaj ili onaj način (ili na sve načine) probijale patrijarhalne okvire i u kojima je svima bilo normalno da se sve preispituje i analizira (kritičko mišljenje je odavno izmišljeno i u narodu poznato pod nazivom “misliti svojom glavom” i u svakom društvenom uređenju temeljno suzbijano), opredelilo me od početka. Prosto, u meni nije bilo materijala od koga bi moglo da se iskroji nešto roze sa volanima, čipkom i cvetićima.

Sve sam ja to uviđala godinama, dok najzad poslednja kockica nije legla na svoje mesto u slagalici, kad su moja deca počela da stiču prijateljstva. Naravno da je bitno ko su roditelji dece sa kojima se moja deca druže. Zato što sve dolazi iz porodice. Čak i kod onih koji se otrgnu svojim porodicama, jer su pametni, radoznali, nezavisnog duha i shvataju da mogu da preoblikuju sebe onako kako im se sviđa, a ne onako kako bi hteli njihovi roditelji ograničeni svojim malograđanskim stavovima i patrijarhalnim vrednostima – i kod njih sve dolazi iz porodice. Lični razvoj dolazi kroz podršku, koliko i kroz otpor, ali oni koji se stalno opiru, upadaju u otporaški kliše, pa onda moraju da uče prihvatanje i opraštanje, da bi se oslobodili besa zbog frustracije koja ih je nagnala na put ličnog razvoja.

Moja deca su srećnija sa decom koja su odrastala uz slične podsticaje i sadržaje, jer dele sa njima više zajedničkih vrednosti, bolje se razumeju i više se zabavljaju. Vrlo jednostavno.