U suštini, ceo život se družim sa devojkama i celog života mi je zbog toga sasvim fino. Prosto, navikla sam! A, da budem iskrena, nešto baš i ne verujem u muško-ženska prijateljstva, naročito nakon što sam se jednom “opekla”. No, kako to obično i biva, život uvek nađe način da te demantuje (da ne upotrebim neku bezobrazniju reč) pa me je tako uverio da sam od 13. pa sve do (skoro) 25. godine živela u jednoj velikoj zabludi ogrnutoj opasnim stereotipom. Druženje devojaka sa momcima je zapravo tako dobro i tako… Jednostavno! Mnogo jednostavnije i lekovitije nego sa devojkama, a evo i zašto. (P.S. Ne, ne nameravam da se oderknem svojih drugarica nikada, samo sam u svoje društvo počela da “uvlačim” i momke!)
Momci su jednostavni!
Kod devojaka važi ono “zašto jednostavno kad može komplikovano” i ja zapravo to volim! Ali, na kraju se umoriš. Dok sa devojkama uvek postoji opasnost od ogovaranja, spletkarenja, prenapumpavanja priče i beskrajne analize svakog uzdaha i izdaha, kod momaka je to, brate, prosto! Oni sve rešavaju licem u lice, odmah, kažu sve što misle, urade onako kako žele. Što bi se reklo, što na um, to na drum! Doduše, ova jednostavnost važi kada su u pitanju druženja. Za veze već nisam sigurna da li je do njih ili do našeg komplikovanja. Baš. Svake. Situacije.
