Takođe, ispali smo iz „štosa“ – izgubili smo naviku da izlazimo i okupljamo se, udaljili smo se od tog ritma i intenziteta (i vrlo verovatno otkrili da nam to prija). Svaka navika ima snagu zamaha i inercije i ako sada pokušavamo da se vratimo na „scenu“ osećamo da nam treba više napora, da nedostaje motivacija i da je sve to, nekako, previše za nas. Mnogo je bolje, udobnije, bezbednije i prijatnije odražavati individualne kontakte sa bliskim osobama, a pošto smo otkrili da to možemo i uz pomoć video poziva, sve je mnogo jednostavnije. Žene komentarišu da će pre organizovati šetnju ili izlet sa prijateljicom, nego neki noćni provod i izlazak – zdravije je, prisnije i opuštenije. A ako im se ne izlazi, sedeće svaka kod svoje kuće i razgovaraće telefonom – to možemo i dok spremamo ručak, pijemo kafu na terasi, šetamo kućnog ljubimca. Učešće u životima bližnjih je putem video poziva premostilo fizičku distancu višim nivoom prisnosti i opuštenosti. A to je donelo svest o iscrpljujućem uticaju površne i usputne interakcije sa gomilom (nepoznatog) sveta. Naši bliski krugovi su još stabilniji i bliskiji i više ih vrednujemo, a to nas dalje vodi u razmišljanje o tome koliko energije ulažemo u stvari koje nam nisu toliko važne, odnosno, do odluke da to izbegavamo koliko god možemo.
View this post on Instagram
Mnogi su prošli kroz pakao tokom prethodne godine, a svi smo bili u nekom krugu čistilišta. Mnogi su izašli iz tih krugova mudriji, zamišljeniji, samouvereniji i mirniji, a mnogi nisu izašli i pokušavaju da se nose sa anksioznošću, depresijom i drugim mentalnim teškoćama. Psihičko zdravlje nam je bilo ugroženo (možda i ugroženije) od fizičkog. Iskusili smo strah, paranoju, užas i bespomoćnost i nije nam bilo mnogo lakše od pomisli da ta osećanja delimo sa ostatkom sveta, ali – nismo bili sami u tome. Oni koji su zaglavaili u nekom krugu ličnog pakla, možda su samo brže dospeli na to mesto u sebi, zbog okidača koje je kolektivna situacija ispritiskala sve odjednom. Nosili su to u sebi i ispoljilo se. Verovatno bi se ispoljilo svakako, pre ili kasnije.
Nisu nam potrebni društveni događaji, provodi i interakcije u nadoknađujućim količinama. Potrebno nam je isceljenje, potrebno nam je udruživanje duše, srca, razuma i tela, potrebno nam je osnaživanje, istraživanje, povezivanje na mnogo dubljem nivou od izlaska sa društvom. Potrebni su nam novi resursi, u nama i van nas. Proširenje perspektive i nove veštine. Potrebne su nam bolje i zdravije granice. Potrebna nam je hrabrost i rešenost da prepoznamo sve ono što nam je stvarno potrebno. A izgleda da „povratak na normalu“ to uopšte nije.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianamour
Aleksina Đorđević
