Ono što poznajemo kao sezonski afektivni poremećaj, uglavnom se vezuje za tmurno i hladno vreme, kad kasna jesen prelazi u zimu, sunce se danima ne pojavljuje iza oblaka, a ono malo dnevne svetlosti je sivo, nedovoljno da “podigne” one koji prosto ne mogu da funkcionišu bez sunčeve svetlosti. U mnogim istraživanjima o faktorima koji pojačavaju depresiju, ili izazivaju neobjašnjiv umor i iscrpljenost, pojavljuje se nedostatak dnevnog svetla i boravak u zatvorenom prostoru, uz izloženost veštačkom osvetljenju.
Međutim, ima i onih kojima kiša, vetar, hladnoća i zimsko sivilo prijaju, koji su zimi življi i aktivniji i bolje se osećaju kad je napolju hladno, a letnje vrućine jedva nekako podnose. Leti nemaju nikakvu želju da izađu na sunce, provode vreme u zamračenim prostorijama, osećaju manjak energije, manjak vazduha, prosto se guše i ne pada im na pamet da preduzimaju neko putovanje i da priželjkuju more i plažu, dok se svi drugi raduju odmorima i prilici da plivaju u moru i da pocrne na suncu. Leti je sve opuštenije, šarenije i veselije, ulice su uveče pune ljudi, a oni koji pate od letnje depresije, ili im se simptomi depresije leti pogoršavaju, jedva preživljavaju ovo najlepše godišnje doba.
Depresivnim osobama vrućina često pogoršava stanje, ne samo zato što je svet oko njih upadljivo srećniji, opušteniji i druželjubiviji (dok oni to nisu), nego i zbog propratnih pojava koje im izazivaju lekovi, ukoliko ih piju. Znojenje, pojačan apetit, usporenost – sve je to lakše podnositi zimi, kad su i drugi usporeni i kad se uglavnom više sprema i više jede – i kad je lako rashladiti se kad te spopadne unutrašnja vrućina. Oni koji se inače osećaju isključeno, izbegavaju druženje i izlazak iz kuće, osećaju se još gore kad svi oko njih ubrzaju tempo i stalno im šalju poruku kako je život veseo i pun provoda, što depresivnim osobama uopšte ne deluje podsticajno, nego ih samo još više uverava u to da nisu deo sveta i da ne mogu i nemaju snage da mu se pridruže.
