Izgleda da je voleti sebe jedna od najtežih životnih lekcija i najvećih ličnih postignuća. Iz nekog razloga, stostruko je teže voleti sebe, nego biti pesimista, cinik, prezirati sebe (i ceo svet), kriviti sebe, ne oprašatati sebi, mrzeti sebe.
Lakše je prekorevati u beskraj sebe zbog grešaka koje ste napravili, nego prihvatiti svoju „grešnost“, svoje slabosti i mane. U prihvatanju svojih nedostataka ima nade, ima materijala sa kojim možete da radite, dok se krivica hrani sama sobom, vrti se ukrug i zarobljava vam energiju.
Lakše je verovati da niste dovoljno dobri, nego da priznate da su neke stvari potpuno van vaše kontrole. Neke ljubavi neće potrajati. Neko vas neće hteti i to jednostavno nije mera vaše vrednosti, i ništa ne govori o vama. Neke situacije neće doneti zaokruženje i nećete razumeti zašto su se odigrale. Neke bolove ćete proživljavati bez ikakvog razumnog objašnjenja – prosto, na neke stvari nemate uticaja.
View this post on Instagram
Prihvatanje i opraštanje pomažu, ali to je teško. Mnogo je lakše prosto mrzeti i prezirati ceo svet (i sebe u njemu), nego opraštati i prihvatati uvek iznova, i uvek videti najbolje u ljudima (i u sebi) i upravljati se prema svom srcu, čak i onda kada je u komadima.
Lakše je razočarati se, dići ruke, izgubiti veru u sebe (ljude, Boga), nego verovati da zaista imate sve što vam je potrebno da biste bili uspešni, srećni, ispunjeni, da biste živeli svoj život u punoj meri.
Lakše je podići zidove oko sebe, da zaštite svoje raspadnute delove, nego sastaviti se, isceliti se i živeti kao da se nikada i niste raspadali. I rizikovati da vam se to desi ponovo. Teže je pronaći svoju celovitost, svoj integritet, svoj duševni mir, nego provesti život u gardu, u odbrani od svega što bi moglo da vas povredi, u izbegavanju života.
