Osećanje neuspeha se ne meri nekom određenom i poznatom mernom jedinicom. Možda ste pogrešili i promašili katastrofalno, ali to ne doživljavate kao slom i kao kraj sveta, pa ste u stanju da date sve od sebe da popravite svoje greške i spasete šta se spasti može. A možda ste prestrogi prema sebi i najmanji neuspeh doživljavate katastrofalno, pa vam treba mnogo vremena da se oporavite posle malih – i za nekog nevažnih – promašaja i padova. Ono što nekome izmakne tlo pod nogama i obori ga na leđa, nekom drugom samo izazove kiseli osmeh i prevrtanje očima zbog toga što sad mora sve ispočetka. Dakle, mera vašeg neuspeha (kao i uspeha) je u vašem doživljaju. Ako sve previše primate k srcu i poistovećujete se sa svojim osećanjima, ako podležete osećanju krivice i kajanju, to vam oduzima energiju koja vam je potrebna da greške ispravite, da nešto naučite iz padova i neuspeha i da se bolje pripremite za sledeći put. A neuspehe ćete sigurno doživljavati, ko zna još koliko puta.
Nije važno koliko ste talentovani i vredni, posvećeni, iskreni i strastveni. Stvari se često prosto ne odvijaju onako kako ste očekivali i kako ste želeli i to nije nikakva pakost i zavera sudbine protiv vas, to je očekivano i to je u redu. Vi imate svoja scenarija i zaplete, a život ima svoja.
Ne bi trebalo da provedete vekove kriveći sebe zbog činjenice da niste ostvarili ono što ste naumili, da niste stigli tamo kuda ste pošli, da niste ostvarili ono što ste žarko želeli. Dozvoljeno vam je da budete razočarani, da osećate samosažaljenje, da se “posipate pepelom” da iz sveg srca želite da su se stvari odvijale drugačije. Ali ne treba da mrzite sebe i da verujete da ne zaslužujete uspeh, samo zato što ste (snažno) doživeli neuspeh.
