Ona ne želi da bude u poziciji nečije “opcije”
Ponekad, ona se pita da li je zaista suviše arogantno, nerealno i sumanuto, što očekuje da bude izabrana i željena i što ne pristaje da se nekome nađe pri ruci i čeka da on odluči šta će, među svim opcijama koje su mu i dalje otvorene. Da li je ona nenormalna zato što smatra da je uvredljivo da je muškarac tretira kao još jednu na spisku, sa kojom možda nešto i bude, ako se ispostavi da mu ona ne pravi previše problema? Da li ona zapravo, muškarcima pravi probleme? Time što nije dama u nevolji, kojoj treba spas i zaštita, nego žena koja živi punim kapacitetom i traži partnera, sadruga, “saučesnika u zločinu” kako to poetično nazivaju na engleskom govornom području – nekoga ko će sa njom izdržati u lošim trenucima i radovati se u dobrim i ko neće dobro i loše standardizovati prema malograđanskim i patrijarhalnim kanonima… Ona često zaključuje da je ona naprosto previše za svakoga, ili da barem još nije srela nekog ko će prihvatiti sve što ona jeste, ko neće osećati da je to suviše i nastojati da ograniči, obeshrabri i sputa one njene aspekte koji ga preterano angažuju i ko će ravnopravan odnos smatrati dostojnim izazovom i prilikom da se puno toga sazna i nauči. Ponekad joj se čini da su njene težnje i očekivanja samo još jedna bajka koju još niko nije napisao, tako da ima “hepi-end”.
