Ponekad stvarno ne znam da li je biti žena prednost ili smetnja. Imam osećaj da me ljudi namerno provociraju – kad će posao, a nakon što se zaposlim pitaju kada ću naći dečka, nađem dečka, a onda sledi pitanje kad će udaja. Meni udaja nije ni u planu, a trideseta se bliži. Čak i da ostvarim sve to, sledi pitanje kad će dete, a posle prvog, kad će sledeće… A ja ni blizu svega toga. Niko neće da me ženi, mada ni sama nemam nameru da stajem na ludi kamen. A tetke, strine, komšinice, komšinicine tetke, prodavačice u lokalnom dućanu, frizerke, gastarbajteri koji dođu na leto, drugari iz osnovne koje slučajno sretnem, svi imaju isto pitanje: Kad ćeš se udati?
Čak me je i službenica na šalteru čudno pogledala kada sam uplaćivala komunalije. Strahujem da će izvaditi gigantsku parolu sa natpisom “Udaj se već jedared”, da će udariti u počasni marš duž glavne ulice, kupeći poznate i nepoznate prolaznike, koji će horski uzvikivati: “Udaj se, baba-curo!” Ok, očigledno je da sam malo izmaštala ili kako bi moja drugarica rekla – malo više isparanoisala. Ali, verujte mi, nije ovo ni tako daleko od istine.
