Za sve to vreme, jedan moj bliži rođak muškog pola (sa akcentom na polu) u 35. godini živi kao student, kod mame dolazi na obroke, isto i na pranje, peglanje, sortiranje košulja po bojama, kod ćaće je na džeparcu, po ceo dan igra “Starcraft”, pije pivo i gricka indijski orah. A njega niko ne pita kada će da nađe posao, devojku, ženu, kada će da nabavi dete ili bar kuče. On je svoj čovek, ima vremena, mlad je, život je pred njim, tako kažu iste one dušebrižne tetke. A on dovodi drugarice – jednom riđa studentkinja (rok trajanja dva dana), po koja kikotava lujka (rok trajanja izražen u satima) ili pak jednonoćne ljubiteljke serije “Seks i grad”, koje se više nikada ne jave. A ja u želji da se skrasim, kako to babina komšinica voli da kaže, posle višemesečne veze nađem novog dečka, i već kreću priče “na koga li sam to povukla”.
I onda počinju da se ispredaju legende i odjednom postajem loša devojka. I ne smeta meni to ni da je istina, već činjenica da se ista stvar zove drugim imenom. Zašto je on frajer, a ja fuksa? Njemu “bravo” što mu ne odolevaju, a meni “uuaaa” što ja njima ne odolevam.
