Nekad je tako teško biti žena – nazvala bih to prećutnom diskriminacijom. U takvim trenucima vrištala bih na sav glas. I baš mi je teško, ali onda se setim: bilo je par trenutaka kada je diskriminacija tako slatka – to onda, zapravo, nije diskriminacija, to je onda kultura, džentlmenstvo. Kad svi muškarci stoje u prevozu, a ja sedim, kada me muškarac pusti preko reda po piće na Beer festu, kada mi pridrže ulazna vrata, kada plaćam novogodišnju žurku upola cene, a da sam se kojim slučajem našla na Titaniku, imala bih šansu da se ukrcam na neki od onih pomoćnih čamaca. Takođe, ni vojsku nisam služila…
I mada ne znam kako muški rod gleda na ovu pojavu, ja ću uživati u činjenici da su mnoge stvari lakše kad si žena, i samo se nadam da i njih neće uhvatiti neke bubice, pa da, ne daj bože, slučajno ne zatraže ravnopravnost među polovima. Kad malo bolje razmislim, ta ravnopravnost i nije neka, živela ova džentlmenska diskriminacija!
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
