Dve zdrave osobe, koje imaju svoje živote, interesovanja i stavove i nastoje da se snađu u dinamici odnosa koju diktira različitost, sigurno će se često sukobljavati i često jedna drugu razočaravati. A kad se suočimo sa tim da partner ne ispunjava naša očekivanja, da se osećamo razočarano i izdano (jer je opet zaboravio da baci đubre, kupi hleb, obriše kupatilo, jer nas je nešto slagao i izmanipulisao, jer opet nije vodio računa o onome na šta smo ga upozorili…) onda se emotivno već nalazimo na suprotnoj strani, na drugom kraju tolerancije, kompromisa, razumevanja, komunikacije. I tada jedino možemo da oprostimo, ako možemo. Ako ne možemo, moraćemo da razmotrimo opciju da prekinemo vezu, jer je besmisleno provoditi život sa nekim koga, u suštnini, ne možemo da smislimo.
Opraštanje je stalan proces, na dnevnoj bazi i ponekad se umorimo od njega. Voleli bismo da imamo odnos u kome smo manje i ređe na iskušenju i u kome manje toga imamo da opraštamo. Moramo, dakle, da se zapitamo i gde su granice opraštanja i da li smo se već toliko izvitoperili i ogrezli u cinizam, da sve opraštamo unapred, ograđujući se i poručujući partneru “ma baš me briga, radi šta hoćeš”.
