Potrebno je da znamo i šta je za nas neoprostivo i preko čega ne možemo i ne treba da prelazimo, sebe radi, a treba da znamo i kako da oprostimo, a da ne narušimo svoj integritet i osećanje dostojanstva. Zato je važno da stalno budemo u kontaktu sa sobom, da poznajemo svoje granice i da ih ne gazimo – ili da stalno radimo na tome da ih proširujemo, ukoliko to nije nešto što nam nanosi psihološku štetu, odnosno, postavlja nas u poziciju krpe i otirača.
Treba da znamo da je opraštanje znak snage i hrabrosti, a ne prepuštanje slabosti, da je to proces, koji se ponekad odvija veoma sporo i da je potrebno da sebi (i partneru) damo vremena. Takođe, u tom procesu partneri treba aktivno da učestvuju – onaj kome treba oprostiti nije pasivan i ne čeka presudu, nego učestvuje u odnosu, nastojeći da pokaže razumevanje i da se izvini. Proces opraštanja uključuje razgovor – treba da izrazimo rečima ljutnju i bol koju je neko ponašanje partnera izazvalo. Biranje oproštaja znači odustajanje od osvete, optuživanja, poravnanja, konstantne negativnosti, odnosno, manipulisanja partnerovim osećanjem krivice.
Ponekad, nećemo moći da oprostimo. Ponekad ćemo oprostiti, ali nećemo moći da se pomirimo i da nastavimo odnos. Jer opraštanje se dešava u nama i važno je za nas duševni mir i ne garantuje da će se odnosi stabilizovati. Dakle, najvažnije je da razvijemo sposobnost opraštanja, jer je beskrajno zdravije oprostiti i prekinuti odnos, nego ne oprostiti i ostati u vezi.
Izvor fotografija: instagram.com/authenticlovemag
Brankica Milošević
