Mislim da nam je ideja o Onom Pravom instalirana. Ugrađena. Učitavamo je od kad znamo za sebe, upijajući bajkovite poruke o sreći i ljubavi, zajedno sa porukama realnosti koja nas okružuje – brak, ili razvod naših roditelja, njihov međusobni odnos i odnos prema nama. Da li nam je u startu ta realnost toliko neprijatna, pa se okrenemo bajkama? Kako možemo da pomešamo ljubav sa nečim drugim, ako smo odrasli osećajući i primajući ljubav? A možda nismo. Možda smo odrasli gladni ljubavi. Ili smo postavili najviše standarde, po ugledu na naše roditelje. A možda ne mislimo dovoljno, jer misli ne dosežu u one potisnute delove, u ona klupka i čvorove u koje je zapleten naš unutrašnji emotivni život. Svakako ih ovde i sada nećemo razmrsiti, ali dovoljno je da kažemo da postoje i da nam sigurno nešto rade. Nešto od čega su nam iluzije draže od stvarnosti, vera bliža od znanja, nada pouzdanija od zdravog razuma. Nije li to pakao? Ili mislite da postoji gore od toga?
Dakle, taj tip o kome maštate, koji će vam dati svu ljubav za kojom žudite, koji će vas voleti predano i verno, kome ćete verovati i poštovati ga i koji će vam uvek biti divan, lep, šarmantan, privlačan i seksi, koji će biti vaš najbolji ljubavnik i najbolji prijatelj, on nije realan.
