Ako u nešto ulaziš kukajući “neeee, ne terajte me to da radiiiim…” ulazite u novi početak iz pozicije žrtve. Vama je nešto nametnuto, vi to već mrzite, besni ste, slomljeni, poraženi i bespomoćni. Naravno, stvari uopšte ne moraju da ispadnu tako loše, ali vama je muka od traženja dobrih strana nečega što uopšte niste tražili i što u vašem životu nikako nije dobrodošlo. Vaš težak početak biće najviše u tome da prihvatite da je situacija takva kakva je, da su okolnosti zadate i da vi imate da se snađete i prilagodite i da – na kraju – pronađete nešto dobro i pozitivno u toj situaciji koja vam je nametnuta. Što pre prestanete da pružate otpor, biće vam lakše da se snađete.
Najteži početak obezbediće vam totalna dezorijentacija “šta sad da radim, odakle da počnem?…” Ovo je stanje očajanja i užasa sa kojim se suočavate u zaista katastrofalnim situacijama – bolest, smrt, rat, gubitak ukupne imovine u nekoj katastrofi. Gledate kako vam se sve ruši pred očima i zaista ne znate šta ćete i gde ćete. Ali i najgore situacije se nekako razvijaju – neko će vam pomoći na ovaj ili onaj način, vremenom ćete se sabrati i osnažiti, a dotle će vas život snagom zahteva i potreba gurati i terati da nešto preduzimate i činite. Bolje je da se prepustite toj sili života, nego da se prepuštate očajanju.
Najbolji način da nešto započnete, jeste kad je to nešto što ste sami planirali, priželjkivali i zamišljali, na čemu ste radili i u šta ulazite sa stavom “jedva čekam“. Promena koju jedva čekate isteraće vas iz zone komfora (a možda i iz pameti, kao i iz sopstvene kože), potrošiće svaki atom vaše snage i sve skrivene zalihe energije, ali ćete je prihvatiti i nositi se sa njom mnogo lakše, nego ako u nešto ulazite sa bilo kojim od onih prethodnih stavova.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/wehearit
Brankica Milošević
