Oproštaj zahteva preuzimanje odgovornosti za svoja osećanja – iako vas je druga osoba povredila, to nema veze sa njom, nego sa vama. Sa vašim očekivanjima, sa vašim ponosom (egom), sa vašim niskim samopoštovanjem i nesigurnošću. Ili sa vašom potrebom da dobijete bolnu lekciju, kako biste mogli da sagledate i prevaziđete obrazac koji vam se ponavlja i stalno vam kreira slične priče – odnose u kojima ste povređeni i izdani. Oproštaj menja igru – oduzima moć onima koji povređuju i vraća je vama.
Oproštaj ne služi da izbegnete emotivnu bol, ili da zakrpite odnose i nastavite ih kao da se ništa nije dogodilo. Kroz bol, dolazite do potrebe da brinete o sebi – jer ako vi to ne činite, izgleda da neće niko, do potrebe da razumete sebe, da razotkrijete mehanizme koji upravljaju vašim životom i preuzmete kontrolu. Posle oproštaja, odnosi se mogu nastaviti, ali oni se moraju promeniti. Nema svrhe da ostanu isti, jer će onda istim putem dovesti do iste situacije – povređenosti i opraštanja. Neki odnosi mogu to da prežive i da zapravo apsorbuju snagu i stvore stabilnost koja je nedostajala, ali češće ne mogu.
Dakle, oproštaj ne znači da će sve biti u redu, ali znači da ste vi sposobni da izađete na kraj sa stvarima koje nisu u redu, da iznađete njihove uzroke i da učinite ono što je za vas najvažnije – da vrednujete i volite sebe i da se u ime te ljubavi, rasteretite energije prebacivanja krivice i odgovornosti, besa i ljutnje, osvete i patnje.
Nije lako oprostiti, ali zaista vredi.
Fotografije: unsplash.com
Brankica Milošević
