Ljubav u nastavcima je osuđena na propast, možda vam je to neko već rekao, ali ne treba nikome da verujete na reč, jer i ne možete, dok ne proverite. Dakle, proverite. Dajte šansu – ne partneru, nego sebi. Pokušajte da oprostite. Oproštaj vas oslobađa naboja, osvetljava vas iznutra, ali na žalost, ne ide uz zaborav. Otkrićete da biste više voleli da obrišete deo memorije, da uništite nekoliko vijuga u mozgu i da prosto ne znate da se dogodilo to što se dogodilo, nego da se oplemenjujete do prosvetljenja. I prosvetljeni, nećete moći da zaboravite, nikad. To je iskustvo i ono je dragoceno i zato se i pamti, jer je vredna lekcija iz koje ste naučili, bla, bla, bla, bla… Šta ste naučili, stvarno, ali stvarno?
Da je vaša ljubav vaša stvar i vaš izbor. Da kad rešite da oprostite i nastavite da se dajete i da volite nekog ko vas je povredio, donosite najtežu odluku, sami. Da ljubav posle više nikad nije ista. Kad je jednom začinite tugom, izdajom, patnjom, razočaranjem, ona zauvek promeni ukus. Možda razvijete sklonost ka oporim ukusima, ka mračnim i sumornim aspektima, koji možda produbljuju vaša osećanja, izoštravaju vašu intuiciju, izobličavaju vaš doživljaj ljubavi u nešto što ta vaša ljubav jeste, takva kakva je, uništavajući vam vedrinu iluzije da je vaša ljubav nešto drugo.
