Za sopstvenu sreću moraš da se staraš, da preuzmeš odgovornost, da je neguješ i gajiš, da promišljaš i osluškuješ sebe, da se baviš razotkrivanjem istine u sebi, u odnosima sa drugim ljudima, da nastojiš da budeš to što jesi, da uvek deluješ u skladu sa svojom prirodom i svojim osećanjima – da rasteš i razvijaš se. Sve je to strašno teško. I strašno, u smislu zastrašujuće, i teško u smislu napora i truda koji zahteva. Biti nesrećan je lako. Samo pustiš sve, odgurneš od sebe, namrštiš se i naljutiš na život, ljude, bogove, prirodu, jer svi su krivi što si ti nerećna.
Za primenu koncepta odbijanja odgovornosti za sopstvenu sreću ne treba nikakva disciplina. Samo treba da budeš sebična, uskogruda, tvrdoglava, razmažena, da se žališ na život i da nikada ništa ne preduzimaš, kako bi promenila situaciju u kojoj se nalaziš, način na koji posmatraš stvari, svoje stavove…
Nesreća je zona komfora, kao i sve ostalo sa čim se osećaš komotno, na šta si navikla i što redovno praktikuješ bez ikakvog napora. I imaš svako pravo da se naljutiš, naduriš i postaneš zla i pakosna kad ti neko to kaže. Odakle nekome pravo da ti nameće svesnost, kad si ti izabrala da ne budeš svesna? I odakle nekome pravo da ti govori da je to tvoj izbor, kad si ti žrtva okolnosti, rođena pod zvezdama koje su se zaverile da te unesreće, ukleta i u svakom negativnom smislu posebna i izuzetna?
