Kada smo deca, iskreno pristupamo svetu i ljudima oko sebe. Sve što činimo, činimo iz emocije, i za nas ne postoje pojmovi kao što su laž, obmana, prevara ili zloba. Mi smo čista bića, još uvek nesvesna svega onoga što nas čeka. Znamo šta nam prija, a šta ne, uz koga se osećamo sigurno, a ko nam se čini opasnim – i u skladu sa time postupamo. Radujemo se malim stvarima, zagrljajima, igračkama i ljubavi koju dobijamo i dajemo. Tek kada odrastemo, počinjemo da se susrećemo sa filtriranjem emocija, sa skrivanjem istih, sa ljutnjom, razočarenjem i razumevanjem da svet nije uvek onako čist kao što smo to kao mali mislili.
Čak, ukoliko nas život zaista nije preterano mazio, i sami postajemo ozbiljni, možda ogorčeni, i prestajemo da verujemo u sve one male magije života koje smo nekada intuitivno razumeli. Prestajemo da verujemo ljudima, u svima vidimo ono najgore, umanjujemo očekivanja i počinjemo da se stapamo sa sivilom oko nas. Ali, u nama tada počinje da se nakuplja naboj stresa i mi postajemo nesrećni. Ono što u ovoj nevolji ipak jeste dobro je to što je baš stres pokazatelj toga da naše unutrašnje dete i dalje živi, i to ne samo da živi u nama – već se i buni. Buni se jer se nije ovako dogovorilo sa svetom na koji je neplanirano doneseno. Viče i urla i šutira naše misli, isto onako kao što je vikalo i plakalo onda kada je bilo malo i nije znalo drugačije da kaže kako se oseća.
U tim trenucima u detinjstvu, roditelji su bili ti koji su znali da nas umire, i ukažu nam na to da je sve u redu. Sada, to sami za sebe možemo biti mi, jer smo i više nego sposobni da zaštitimo sebe, i toga bi trebalo da budemo svesni. Onda kada smo pod stresom, mi reagujemo iz deteta u sebi, koje je nemirno i nesrećno – a nemirnom detetu potreban je roditelj, koji, ma koliko smešno zvučalo, smo u ovom slučaju takođe mi sami.
