Bez nategnutih metafora rečeno, umireš od straha da nisi dorasla izazovu, da ne zaslužuješ ljubav i sreću i da je to samo surovo iskušenje. Grabiš sreću i grliš je strasno i strahuješ da ćeš je ugušiti i polomiti, dok nastojiš da je upiješ u sebe, iz želje da sutra, kad sve nestane u agoniji, imaš živo sećanje na dragocene trenutke. A onda se bojiš da ćeš poludeti, izgubiti pamćenje, odlepiti i da će ti čak i sećanje biti oduzeto. Strahuješ od sebe, jer znaš da ćeš sve da upropastiš i da verovatno to već radiš, time što se toliko plašiš i što se ponašaš tako neuko i grubo.
Pokušavaš da pronađeš razloge zašto ne treba da ostaneš na tom mestu (pod krovom) i da se prilagođavaš kućevnom načinu života, pokušavaš da svoje divljaštvo sebi predstaviš kao slobodu, a svoje strahove kao instinkt opstanka. Nisi ti navikla na to. Biće ti bolje bez tvoje srodne duše, jer bar nećeš više strahovati da ćeš je izgubiti.
Zapravo, jedino će ti biti bolje bez straha. Ali da bi ga prevazišla, da bi u sebi pronašla hrabrost da razotkrivaš svoje predrasude, snagu da pronalaziš uzroke svojih oštećenja i da isceljuješ svoje rane, moraš mnogo da se trudiš, mnogo da učiš, mnogo da veruješ, mnogo da se menjaš. A to je mnogo teško. Lakše je rasturati, nego graditi. Uostalom, niko i ništa ne garantuje da se građevina neće raspasti. Krovovi počinju da prokišnjavaju, prozori se razbijaju, cevi prskaju, zidovi tamne i stvaraju se pukotine, kuće tonu u zemlju, ili ih raznose uragani i odnose poplave.
Ogromna je odgovornost rešiti da opstaneš sa osobom svog života. Odabrati ljubav, znači odabrati ranjivost, otvorenost, stalni napor da zadržiš svest i jasnoću i odagnaš tripove i strahove. Jedina izvesnost koju poznaješ je ona koju donosi bol slomljenog srca, pa je zato logično da ga što pre slomiš, ne bi li se vratila na svoj teren, u divljinu.
Hoćeš li ostati kukavica, ili ćeš rizikovati sve, zbog ljubavi?
Naslovna fotografija: instagram.com/theweddingbliss
Aleksina Đorđević
