Kao da svima ide kako treba – završe školovanje, pronađu posao, za to vreme je u toku duga veza, ili se onaj pravi upravo pojavio, ljubav cveta, a onda se venčaju i uskoro postanu porodica. Porodica uspešnih – jednako im ide sticanje i gajenje dece, grade svoje karijere i guraju kolica, super mame, sa super tatama, koji su svi odreda dobri momci, verni, vredni i fantastični očevi.
To što ti vidiš da se dešava svima, a samo tebi ne, to je slika na površini. Ispod površine ništa nije idealno – svako plaća svoje izbore – a ima i mnogo drugih koji se osećaju kao ti, kao da samo njima ništa u životu ne ide kako treba, dok drugima život donosi sve što im je potrebno i to redom.
Ti vidiš ono što ti bode oči i na šta si osetljiva. Naročito dobro vidiš ono što ti je najbliže – tvoja mlađa sestra, tvoje prijateljice, njihove sestre – jedna završava faks i u vezi je već dve godine (da, njih dvoje planiraju da se uzmu, čim on nađe posao, a veliki su izgledi da će ga zaposliti firma u kojoj je na praksi), druga je ostala trudna (dobro, malo van plana, ali sve će to da legne, ostala su joj još dva ispita), treća je pronašla posao iz snova (a izgleda da se pojavio i neki bajkoviti baja, svakog dana se viđaju)…
A ti, ništa. Radiš neke povremene glupe poslove, momka nisi imala već neko vreme, ne nalaziš svrhu u svom bitisanju i pitaš se šta si Bogu zgrešila i da li te neko prokleo, kad ti ništa ne ide, što drugima tako glatko klizi, bez da se nešto cimaju i trude.
Zaviruješ u tuđe živote, tražeći model u koji bi smestila svoj život i ne vidiš da to tako ne ide. Ne pomišljaš da možda ima razloga što se ne uklapaš, ne odvažuješ se da kreneš sopstvenim putem i da živiš prema svojim suštinskim potrebama. Čini ti se da želiš to što imaju drugi, ali samo ti se čini, jer je to opšteprihvaćeno, ispravno i legitimno.
