Potrebno je da shvatimo sve ono komplikovano, što na kraju, kako god okreneš, rezultira suštinom – a to je da imamo pogrešne predstave o ljubavi, da je mešamo sa hemijom, sa snažnim telesnim doživljajem, sa ožiljcima koje nam je ne-ljubav nanela, a koji svedoče o našim najsnažnijim osećanjima, pa stoga verujemo da su to ljubavna osećanja.
U svojoj sveobuhvatnosti, ljubav pokupi svakakvo đubre, koje se taloži u nama od kad postojimo i eruptira ga kroz sve naše kanale, jer jedno je sigurno – od ljubavi postajemo protočni, ali (uglavnom) ne možemo da kontrolišemo sadržaj koji protiče.
Koliko puta ste se pitali zašto ne možete da volite nekog ko je prema vama dobar, koga poštujete, drag vam je, mislite sve najbolje o njemu, ali ne možete da ga doživite – izostaje hemija, ne ide vam od njega voda na usta, ne želite da ga zagrlite, da ga udišete i ne puštate. Svi razlozi razuma su tu, ali onaj nekontrolisani, iracionalni deo koji pripisujemo srcu ne reaguje. Zašto ne možemo da izaberemo da volimo nekoga ko zaslužuje našu ljubav i ko će nam je uzvratiti na svakom nivou, sa kim možemo da budemo mirni, stabilni i srećni? Zašto treba da verujemo svom srcu i da sledimo njegove impulse, ako su u njemu uskladištene sve one zamke, zbog kojih ćemo propištati majčino mleko? Šta je to toliko snažno i neprikosnoveno, bez čega ne možemo da zamislimo ljubav, a što, u suštini, ljubav uopšte i nije?
