Ta sila u nama reaguje na odašiljač, na emiter frekvencije koju prepoznajemo šestim čulom. Bez promašaja se lepimo za nekog ko je distanciran, uplašen, ne želi da se vezuje, čiju ćemo ljubav dobijati na kašičice i doze, ostajući bolesni, čežnjivi i željni – ali protočni. Stalno će nas oblivati struje, talasi i naponi emocija, kao da pokušavamo da rodimo ljubav, a jedino što nam polazi za rukom je neki nakazni oblik onoga za čime čeznemo. Intenzivno osećamo bol i mislimo da nas boli ljubav.
Ali boli nas bol, a ne ljubav. Jedino što nas niko nije upozorio da je bol nešto kao emotivni super-lepak i da nas drugoj osobi nije privuklo ono divno, plemenito i dobro u njoj, nego njen bol. Koji smo prepoznali, jer je isti kao naš. Kad bi bol bila svetionik po kome se orijentišu brodolomnici ljubavi, zapravo bi bila tamnionik, koji privlači naše demone, željne da otvore stare rane i napiju nam se krvi. Zašto je to za nas ljubav? Zašto ne pobegnemo vrišteći, kad osetimo kako nas neodoljivo privlači crna rupa u koju ćemo neizbežno upasti?
