Svi znamo nešto o ljubavi, ubeđeni smo da znamo. Samim tim što smo rođeni i što postojimo, trebalo bi da znamo. Svako ima neko iskustvo ljubavi i svako ima sopstvenu predstavu o tome šta je ljubav i svako poznaje osećanje da nije zadovoljan i ispunjen ljubavlju koju ima, jer bi ljubav trebalo da bude nešto bolje. Svako ko ima dovoljno iskustva sa ljubavlju, svestan je koliko se retko ljubav dešava, iako svako, ali svako na svetu želi ljubav, žudi za njom i praktikuje je u ovom ili onom obliku.
Posle brojnih razočaranja u ljubav, ne preostaje nam drugo nego da mislimo kako je ljubav ideal i zato nedostižna, da ta uzvišena osećanja možemo imati samo na nivou duha, da nam telo predstavlja prepreku da doživimo i shvatimo ljubav. Jasno nam je da zaljubljenost nije ljubav, da ljubomora i posesivnost nisu znak ljubavi, da drama i žudnja vode u iscrpljivanje, a ne u ispunjenje.
Želimo mir, želimo sigurnost, poverenje, prepuštenost i opuštenost, garanciju da nas druga osoba neće izdati i povrediti, a nismo u stanju ni sami ničim da garantujemo da mi nećemo izdati i povrediti nekog i jasno nam je da su naše želje nerealne.
Ne znamo kako da ljubav učinimo realnom, pa zato sumnjamo u ljubav umesto da sumnjamo u svoje znanje.
Ako je ljubav zaista ono o čemu govore prosvetljeni, ona sveobuhvatna energija u kojoj se ljudsko biće oseća kao kod kuće, jer je iz nje poteklo i želi da joj se vrati i da ostane povezano, onda ljubav nije sve ono što mi poznajemo.
