Pojavom i osvajanjem važnosti u životu svakog pojedinca, efekat reflektora dostigao je nivo epidemije u savremenom svetu. Svako se oseća izloženo i viđeno i oseća potrebu da predstavlja sebe (da razvija „marketing“), kao da je neka slavna ličnost. Korisnici društvenih mreža počinju da veruju da su svi sitni detalji njihovih života veoma zanimljivi, vredni masovnog deljenja i pažnje i od opšteg interesa. Što se više navikavate da dokumentujete i delite razne momente svog života, da pričate priču o tome ko ste, to više postajete uslovljeni uverenjem da ljudi obraćaju pažnju na vas, mnogo više nego što to stvarno čine.
Istina je vrlo jednostavna – kao što vi mislite o sebi, tako i drugi ljudi misle o sebi. Koliko se vi stvarno bavite drugima, koliko pažljivo proučavate njihove profile na društvenim mrežama, koliko primećujete, pamtite i reagujete na njih? Vidite? Tako isto i oni „gledaju“ i „reaguju“ na vas. Ako nešto zapaze u nekom momentu, nemaju tendenciju da prodube svoje zapažanje i uglavnom, obuzeti sobom i svojim životom, vrlo brzo zaboravljaju da postojite. U životima drugih, vi imate isto malo i sporedno mesto koje oni imaju u vašem. Uzalud ulažete toliko energije u detalje svog života i ponašanja i način na koji se predstavljate i brigu o tome da li ćete u tuđim očima ispasti „dovoljno dobri“ – od toga samo postajete paranoični.
Ali zašto to radite? Zašto toliko ljudi to stalno radi? Zato što se projektujemo. Ono što smatramo percepcijom drugih, zapravo je ono kako sami sebe vidimo.
Niko vas ne posmatra i ne procenjuje i ne prati svaki vaš korak, to vi sami radite. Nadgledate sebe, neumoljivo i sitničavo kritički. Svako stoji u centru sopstvenog univerzuma. Kada to stvarno razumete, moći ćete da odahnete, da se opustite, da budete ono što jeste i da volite sebe. Ugasite reflektor i pronaći ćete slobodu.
Naslovna fotografija: insatgram.com/helloaesthete
Brankica Milošević
