U zatvoru je najgora kazna boravak u samici (gledali smo u mnogim filmovima kako se ljudi slamaju i lude, zatvoreni sami danima, u mračnoj ćeliji), a u nekim primitivnim društvima najteža kazna za prestup nekog člana zajednice je progonstvo. Izopšteni pojedinac odrastao u sredini gde je progon iz zajednice jednak smrtnoj kazni, odlazi slomljen i očajan, bez ikakve želje i namere da pokušava dalje da živi i obično umire, baš kao da je nad njim zaista izvršena smrtna kazna.
Psihološki doživljaj samoće je mrak, izolacija, strah, beznađe, očaj i najveći broj ljudi ne podnosi samoću, čak ni onu u satima dana kada se opuštaju i odmaraju. Oni tada traže stimulciju, obavljaju telefonske razgovore, komuniciraju preko društvenih mreža, slušaju muziku, gledaju TV – obično sve istovremeno. Osobe koje pokušavaju da odagnaju teskobu samoće uvek drže upaljeno svetlo, a televizor ponekad ne isključuju ni kad spavaju – on im pravi društvo, više time što proizvodi zvuk i stvara osećaj prisustva, nego sadržajem.
Osobe koje su iskusile boravak u deprivacionoj komori prijavljuju halucinacije i druge (često zastrašujuće) senzacije, koje je njihov mozak počeo da stvara u uslovima izolacije – u mraku komore ne možete ništa da vidite, nema zvuka (osim onog koji sami stvarate), zatvoreni ste i izolovani od spoljašnjeg sveta. A kad senzacije čula i spoljašnji nadražaji nestanu, naš um počne sam da ih proizvodi.
Neuronauka posmatra ljudski mozak kao mašinu za obradu senzornih informacija – mozak je dizajniran da obrađuje nadražaje koje prima kroz osnovna čula i uz pomoć obrade primljenih podataka mi se orijentišemo i donosimo svakodnevne odluke koje nas vode kroz život. Kroz eksperimente sa izolacijom, utvrđeno je da nismo opremljeni odgovarajućim alatima i instrumentima, koji bi nam omogućili da izađemo na kraj sa fizičkom i socijalnom izolovanošću.
