Dakle, potpuno razumem zašto žene posežu za vlaškom magijom, vuduima i ostalim čudima u koje muškarci ne veruju, a koja su vrlo efikasna. Svesna primitivne muške prirode, žena koja je takođe dovoljno primitivna, razmišljaće logično – muškarac ti je k’o kuče, moraš da ga dresiraš, vaspitavaš, držiš na lancu, zatvaraš u boks i šetaš na povocu. A ni tako nije sigurno da neće da se otkine kad oseti kuju u teranju i da odahće u nepoznatom pravcu. Zato mu lepo odradiš neki blek medžik, da ne može da mu se digne ni u snu, osim na tebe i – sigurna si. Sigurna si u sebe, ne u njega.
Jer sve one priče o poverenju, razumevanju, kompromisu, organskoj povezanosti i pripadnosti (sve sami sastojci najistinitije ljubavi) u nekom trenutku u svakoj vezi budu dovedene u pitanje i svedene na ego. On vara, jer mora. Muško je. Da groznog li objašnjenja, povraća mi se od njega. Mislim, povraća mi se i posle tri’es’ godina. Kad bih počela retroaktivno da bljujem sva muška opravdanja i razloge koje sam zgutala (veruj mi da je bilo više toga, nego onog, heh, drugog) duša bi mi izašla na nos. Zato mi je bolje da napišem još neku knjigu, a hoću, života mi, samo da malo reorganizujem svoje prioritete.
Dakle, šta ćeš ti, kad se suočiš sa njegovim objašnjenjem zašto je morao nešto da kresne (i kako mu to ništa ne znači)?
Kad imaš dvadesetak, plakaćeš, dramićeš, osetićeš kako te šutnuo u srce i lepo ćeš čuti kako krcka pod tim surovim udarcem. Besnećeš, mrzećeš ga, želećeš da ga ubiješ, želećeš da se to nije dogodilo i da ne moraš nikad više tako da se osećaš. I posle pokušaja da mu oprostiš, ostavićeš ga, jer ljubav mora da bude bolja od toga, jer onaj ko te voli ne bi smeo da te tako povredi. Jer imaš ceo život pred sobom i jer ćeš naći bolju ljubav.
