Jedno mi nikada nije bilo jasno, to što guramo kamenje pod nečija kola uzimajući fizički nedostatak određene osobe na zub.
Ispostavlja se da smo ružni sopstvenom krivicom. Zar je neko odlučio kako će da izgleda pre nego što se rodio? I, kako onda smemo da hulimo po nekome oslanjajući se na njegov (ne)izgled?
Nije mi jasno. I sama to radim, i svi to mi radimo. Valjda se onda osećamo superiornijima i boljima. Zar nismo bolji dok se trudimo? Kako onda možemo da budemo bolji kada prirodna lepota ne zavisi od nas?
Izgled je i dalje presudan na mnogim poljima. Šefovi i dalje angažuju saradnike u zavisnosti od izgleda, u školi vas prozivaju zbog izvesnih estetskih nesavršenstava, sadašnja devojka vašeg bivšeg je uvek ružna, i svi oni koje baš i ne volite su “sačuvaj bože”.
Ogledalce, ogledalce…
Zar vam sve to ne liči na nikad odraslu decu koja u poznim ili zrelim godinama na znaju za drugi način da cene sebe nego za onaj koji meri ko je od koga ružniji?
Izgleda da se Narcis badava utopio ili smo, i na hiljade godina kasnije, još uvek gluvi za određene poruke i pouke i ako ih dobro znamo.
Delimo ljude na lepe i ružne. Mada, na osnovu čega to radimo?
